Bajocero [2021]
Dobra akcija sa mračnom podlogom, gde se u osnovi revalorizuje naše shvatanje Dobra i Zla, čini „Ispod nule“ (Bajocero, 2021) filmom koji drži reputaciju uzbudljivim španskim trilerima, na čiji kvalitet smo već navikli.
Od reditelja Luisa Kilesa, tvorca kratkih filmova sa snažnom dramskom i postapokaliptičnom notom – „Graffiti“ (2015), „72%“ (2017) – ove godine stiže nešto komercijalnije ostvarenje u vidu tzv. policijskog trilera. Pored toga što okuplja sjajnu glumačku ekipu, „Ispod nule“ dobro funkcioniše, čvrsto se uklapajući u žanr, tako da pruža upravo ono što od njega i očekujete, a to je napetih sat i četrdeset minuta.
Havijer Gutijeres, dobitnik nagrade Goja za najboljeg glumca u drami „El autor“ (2017) našao se u glavnoj ulozi policajca koji igra po pravilima, ali na svakom koraku nailazi na netrpeljivost sredine. Takođe, tu je sjajni Luis Kaljeho (serija El barco, 2011-13, Tarde para la ira, 2016) koji i u ovakav kontekst uspešno unosi dozu humora, zatim Kara Elahalde (Mientras dure la guerra, 2019), ali i odlični glimci u sporednim ulogama, koji bez problema dele ekran sa pomenutom trojicom.
Neljubazni sugrađani i neljubazni službenici dočekuju Martina Salasa (Gutijeres) na njegovom novom radnom mestu. Već u prvim kadrovima, snažan pljusak i probušena guma, govore nam da će tog dana nešto poći naopako. Potom, zaleđeni, magloviti predeo kroz koji se obavlja transfer ozloglašenih osuđenika na drugu lokaciju, gradi atmosferu neizvesnosti. Ubrzo dolazi i do kulminacije – misteriozni kidnaper preuzima kontrolu nad vozilom i od tog momenta putnici, do maločas na suprotnim stranama, bivaju prinuđeni na solidarnost i saradnju u borbi za opstanak. Ali ovo je samo jedan od nivoa na kojima se Kiles i scenarista Fernando Navaro poigravaju našim poimanjem dobrih i loših momaka.
Ko je čovek što im je sudbinu uzeo u svoje ruke i koja je njegova bitka, otkriva nam se korak po korak. Da li uzimanje pravde u svoje ruke može biti opravdano, postavlja se (po ko zna koji put u ovakvoj vrsti filma) i prepušta nama da ocenimo. Dakle, centralni motivi ne mogu da se pohvale inovativnošću, no ipak, pokazuje se da ih i dalje vredi razmatrati. Ne preza se ni od krvavih, prilično eksplicitnih scena nasilja, doduše sa merom tako da, srećom, one nisu same sebi cilj.
Film nenametljivo podseća na vrednost porodice, kao prostora na kojem smo bezbedni, te se za njenu bezbednost i borimo. Samim tim je i scena sa porodicom glavnog junaka postavljena kao jedino svetlo mesto u filmu.
I mada ovako žanrovski omeđeno ostvarenje ne ostavlja mnogo prostora za psihološka nijansiranja junaka, možemo ispratiti transformaciju koju prolazi lik Martina Salasa. On je tip „dobrog policajca“ koji ne toleriše kinjenje i zanemarivanje prava zatvorenika. Međutim, pritisnut okolnostima koje mu ne idu na ruku, svog prvog radnog dana na novom terenu, biće prinuđen da preispita svoja uverenja i dotadašnje držanje. Pa tako, simbolično, uvodna scena ispratiće ga pri ulasku u stanicu, dok slična scena zatvara film, s tim što Martin više nije isti čovek.
„Ispod nule“ nije film koji pomera granice, ali je svakako dobro komponovano ostvarenje sa odličnim gumcima i kao takav služi svojoj svrsi, predstavljajući primer više nego korektnog trilera.
Članak preuzet sa Mad About Cinema
