Guest of Honour [2019]
Obilato se oslanjajući na ćoškove, trgove i ulice Hamiltona i Toronta, kanadski autor Atom Egojan (Atom Egoyan) dodaje svom bogatom filmskom opusu u 2019. godini dramu Guest of Honour, karakternu studiju o porodičnim i društvenim problemima lokalne zajednice, koji se pristojno reflektuju i na slične naseobine širom sveta.
Guest of Honour je jedan od onih Egojanovih filmova koji u sebi nosi emotivni impakt sa primesama narativne sofisticiranosti, i daleko je od ranih uradaka kao što su Exotica i The Adjuster, ali ljubitelji kasnijeg Egojana, konkrentno od filma The Sweet Hereafter, imaju se ovde čemu radovati, jer je Egojan, ne samo provokator, već i minuciozni analitičar i narator, čiji izraz savršeno sublimira otuđenost i introverntnost modernog čoveka u odnosu na zajednicu kojoj samo fizički pripada.
Takav jedan izgnanik je i Džim, kojeg maestralno portretiše Dejvid Tjulis (David Thewlis), lokalni inspektor hrane u restoranima širom grada, koji svoj posao shvata krajnje ozbiljno i odgovorno, što je negde u skladu sa njegovom opsesivno-kompulzivnom agendom, koju je praktikovao i u svom bračnom odnosu, sve do smrti supruge, što dovodi do zapostavljanja kćerke i konsekvenci u narednim godinama.
Guest of Honour je satkan od flešbekova i premotavanja priče, gde su Džim i njegova kćerka glavni protagonisti porodične drama, koja bi trebalo da ima svoju kulminaciju na očevoj sahrani, gde bi sveštenik (Luke Wilson) čitao završne reči i ličnu posvetu kćerke ocu, sa kojim nije bila u najboljim odnosima i kojeg krivi za svoju sudbinu.
Egojan ponekad ide malo predaleko u tretiranju karakternog patosa, ali njegova narativna fokusiranost da po svaku cenu zaokruži celinu, iako ide malo predugo, nikada nije besmislena i njen cilj je lako predvidljiv, ali u toj jednostavnosti leži kvalitet naracije sadržan u dobro izvedenoj drami, a Egojanova studija to svakako jeste.
