Još je više zapanjujuće kako on ovde spaja psihološki horor, telesni horor i metafizički horor. Na psiho-realističkom planu, to je svet iz ranih filmova G. Noea – hladna, otuđena zemlja u kojoj su institucije bezdušne a ljudi (proleteri! neugledni, siroti fizikalci i poljoprivrednici a ne azdisala buržoazija) bespomoćni pred državnim aparatom koliko i pred sopstvenim nagonima i psiho-telesnim anomalijama.
Na polju body horrora, Kvarks nudi nekoliko scena da ti zgrči stomak ili, recimo, da se spontano ukrste butine svakom gledaocu sa penisom. Pored toga, nadahnuto koristi usluge mlade žene rođene sa gadnim genetskim poremećajem: ne, ono nije izuzetno uverljiva maska – ono je njeno pravo lice!
Ona se zove Melanie Gaydos, i ako vam je promakla u spotovima Ramštajna, možda ste je zapazili u INSIDIOUS 4 (ja sam to preskočio!); u svakom slučaju, proguglajte malo njeno ime i otkrićete jednu zadivljujuću ljudsku priču o ženi rođenoj sa likom čudovišta – koja je to prihvatila, i postala manekenka mračne morbidnosti i gotike...
Što se tiče metafizičkog horora, on je nagovešten višestruko: povremenim prikazima planete Zemlje iz svemira; slikama Sunčeve kugle koja sve snažnije ključa solarnim olujama (nemoguće je ovde ne pomisliti na TEKSAŠKI MASAKR MOTORNOM TESTEROM, tatka iz kojega je toliko francuskog horora rođeno, a čiji dug se vidi u ovome); te nekim snovima, vizijama, zvukovima i nagoveštajima vezanim za neke možda vanzemaljske sile...
Film za glavnog junaka ima antiheroja, lika sa smesta očiglednim teškim grehom iz mladosti, kojeg okajava na još drastično poremećenije načine. Ne postoji nikakav „stub normalnosti“ za gledaoca koji traga za tako nečim: ovaj film nas smelo baca u društvo tog i fizički i mentalno odbojnog lika, i njegove unakažene sestre s kojom želimo da saučestvujemo, ali njen izgled je toliko drastično dalek od onoga kako su nas bosanski filmovi navikli da treba „Žrtva“ da izgleda kako bi nam izmuzla sve zalihe simpatije da to sve percepciju ovog filma čini višestruko problematičnom, nejednostavnom.
Ne treba ni da naglašavam ono što moji verni čitaoci odavno znaju: ja obožavam storije o antipatičnim, nenormalnim, ekscentričnim, „ludim“, neprijatnim likovima – a još više volim storije koje imaju putanju „Postepeni ali neminovni Pad, od lošeg ka gorem sve do Pakla.“ A ovo je, SPOJLER, jedna takva!
Dobro, kad je sve to tako lepo i krasno, šta fali ovom filmu da dobije još veću ocenu?
1) Preočigledno je da je ovo pomalo na silu prošireni kratki film, ali doslovno: ovo je prvo postojalo u kratkom metru, kao Un ciel bleu presque parfait. Ima tu digresija, popunjavanja i ponavljanja koji nisu neophodni, mada uglavnom nisu dosadni (npr. barem petominutna scena u kojoj nekakvi degen-seljoberi, komšije našeg antiheroja, gledaju dvogledom kako im ovaj pravi krugove u žitu (!) i raspravljaju se među sobom, a niti se oni ikad više pojave /ok, jedan od njih se pojavi načas opet, bez mnogo važnosti!/, niti ta svađa među njima ičemu u zapletu služi).
2) Kad se ogoli od digresija, šminke, gomile sitnih ekscentričnih detalja i likova (npr. Lolita koja vidi duhove, a koja se prilično neuverljivo nakači našem antijunaku i njegovoj frik-sestri – uzgred, ova devojčica će biti zvezda ako nastavi da se bavi glumom!) ovo je zapravo jedna krajnje jednostavna i čak prvoloptaška priča, naročito taj skoro-retardirani aspekt sa vanzemaljcima (!).
3) Smisao svega toga, na kraju balade, ostaje pomalo upitan, kao da taj složeni, sjebani odnos u središtu svega nije dovoljno promišljen, odnosno da je previše toga ostalo između redova, if at all.
4) Kraj je predugačak, odnosno epilog se neumereno rasteže na nekih 15-ak minuta, a mlak je i mlitav, nedostojan filma koji mu je prethodio. Plus, te opatice su tu nalepljene ko sise na piletu, nisu mi nikako pre toga najavljene, nepripremljen sam za to da se u njihovom okrilju desi epilog.
5) Poslednje i najmanje bitno – ali kad me film natera da se bavim i „brojenjem metaka u pištolju“, što inače ne radim, to je pokazatelj nekih drugih, većih problema: naime, zasmetalo mi je što film gradi svoju „how convenient“ situaciju izbacujući iz nje i porodicu (gde su tatko i majka?), i širu familiju (zar bi baš svi prepustili ovu invalitkinju na staranje očito nestabilnom batici?), a naročito mi je smetalo neubedljivo ponašanje socijalnih službi koje tri decenije nisu našle za shodno da posete kuću ovog lika da vide kako se stara o sestri, u kakvom je ona uopšte stanju, a naročito imajući u vidu da je ovaj na teškim psiho lekovima.
Takvo isto, upitno i previše neubedljivo, je i ponašanje njegovog psihijatra, i socijalne radnice koja naposletku, 30 godina prekasno, dođe u njegovu kuću, a povrh svega i ponašanje dvojice pajkana koji mu na samom kraju zakucaju na vrata. Aha, pazi da neće neko da pošalje samo dva polismena u udaljenu, samotnu kuću lika za kojeg imaju ozbiljne sumnje pa i dokaze (iskaz svedoka) da je, može biti, ubica koji svoje žrtve baca svinjama. Pa nešto tako amaterski ni Doktor Slina ne bi naredio! Čak i on bi poslao bar desetoricu, plus ekipu Svinjformera da uslika ekskluzivne fotke sa uspešne akcije naših čuvara reda! A još ova dvojica koji dođu do vrata, kad ih potencijalni ubica zamoli da malo sačekaju tu ispred, sad će on, samo da se postara da mu se „golišava žena obuče“, a ovi ga puste da ode unutra i čekaju na vratima, strpljivo, trala la, ej babu riba, ko dileje, dok ovaj unutra... itd.
6) Post-poslednje: potencijali ove priče, i svih dotadašnjih kvaliteta, uključujući izuzetnu glumu svih involviranih, niz odličnih scena i detalja, predivnu fotografiju i scenografiju, masku, nagoveštaje itd. znatno su veći od onoga što nam rasplet pruži. Ne, nije se film tu baš posro po sebi, nije to ubi bože loše, ali jeste se tu spotaknuo, okliznuo i napravio nešto što bi naš narod nazvao misguided.
Ali hej, ovo mu je tek prvi film! Kvaliteti ovde viđeni ozbiljni su i ja želim da se nadam da će Kvarks nastaviti, i to što pre, da nas raduje novim i još pametnijim boleštinama poput ove! Ima ovde inteligentnih i prodornih uvida u ljudsku prirodu i stanje stvari: da imam više vremena ceo bih esej mogao napisati samo o sceni u kojoj batica dovede nepokretnoj, nakaznoj seki jebača - i o njenom potresnom, slojevitom pančlajnu! Ovaj čovek zna kako da učini da vam ne bude prijatno - dapače, operiše u širokom dijapazonu od nejasne nelagode do čistog telesnog gnušanja!
Čovek koji u blender ubaci sirovu ribu, lekove, Noea, Ložijea, Ažu, Linča, Lavkrafta, pa čak pomalo i Di Velza, a da rezultat ne bude pačvork nego jedan prilično respektabilan i originalan smuti – smuti i popij a ne smuti pa prospi! – taj zaslužuje i da mu se oproste poneka teturanja i zanošenja, i da se s respektom i nestrpljenjem čeka i navija da čim prije sočini svoje novo sočinjenije!
