Where Does a Body End?
Eyelight Films / 2020
Režija: 
Marco Porsia
Scenario: 
Rodney Ascher, Marco Bresba, David Hyde, Pedro Orrego, Marco Porsia
Zemlja proizvodnje: 
Canada
Jezik: 
English
10
10
*****
5
 
Ovogodišnji Grosman festival (upravo u toku!), nažalost, zbog Kovid-19 pandemije, neću osveštati naživo, ali to me neće sprečiti da overim odličan filmski program na daljinu, koliko se to može, poštujući maksimalnu moguću socijalnu distancu. Gde telo prestaje, tu počinje virtuelni svet, te tako, preko astralne ravni i međudimenzionalne petlje kroz crvotočinu ipak sam, bestelesno, uspeo na Grosmanu pogledati ovaj masterpis i želim ga preporučiti vašoj pažnji; ubeležite ga u svoje mentalne beležnice i odbrojavajte dane do njegovog net procurenja.
 
SWANS je jedan od najboljih bendova u poznatom univerzumu, a njegov osnivač, mastermajnd i pevač, Majkl Džira ima najlepši muški glas u svim svemirima koji postoje ili mogu postojati. Taj glas, gospode, to je instrument za sebe... Voleo bih da jednog dana budem toliko cool da Džira čita naraciju u priči o mom životu. Ali to se, naravno, avaj, neće desiti.
 
Zašto čista petica ovom dokumentarcu?
Prosto rečeno, zato što
1) uzima Veliku i Vrednu Temu (jedan od najboljih bendova u svemiru...);
2) obrađuje je iz mnogo uglova – govori Džira, peva Džira, govore brojni ključni saradnici i saučesnici (Sonik Jut, E. Nojbauten) bivši i sadašnji članovi benda (Džarbo, naravno, prisutna), gledamo ih pre, posle i tokom brojnih nastupa, imamo savremene ekskluzivne nedavne snimke (nažalost, ne i sa Bg nastupa, koji sam overio pre par godina!), imamo stare, retke, arhivske snimke, fotke, dokumente, pisma, sveeee;
3) to čini na znalački način, umešno montirajući sve to tako da bude dinamično a nezbrzano, razumljivo i jasno, pregledno, slojevito, da nema brbljanja i ispraznog vrludanja i digresija nego je sve bez slaninice samo čista krtnina;
4) odmereno koristi muzičke inserte iz čitave karijere, iz svih faza, od najbučnijeg nojza do najmelodičnijih pjesmica za curice i nazad u nojz;
i 5) sve to smešta u ambicioznu ali razumnu masu od okruglo 123 minuta, što nije ni premalo ni previše nego taman koliko treba da se kaže i pokaže SVE što je stvarno bitno.

 Naravno, svaki fan date teme reći će: „Ali ja bih gledalo i šest sati ovoga bez problema!“ I to je legitimno. I ja bih.

Ali to treba razlikovati od činjenice da je u ovom filmu data ZAOKRUŽENA I POTPUNA slika, dovoljna da se tema iscrpi bez iscrpljivanja gledaoca, i da je to sve izvedeno na moderan, vizuelno bogat način, sa besprekornim balansom talking heads izjava, sadašnjih snimaka i intervjua, arhivskih videa i upotrebe starih fotki i tekstova. 

Zaista ne mogu dovoljno da naglasim koliko je reditelj Marko Porsia zaslužio Gulov Pečat što je uspeo da svoju temu obradi sa savršenim znanjem i poštovanjem, plus talentom da uobliči u nešto što je sve vreme zanimljivo za gledanje i slušanje, i što sve vreme služi da se produbi i dodatno osvetli priča.

 Sve je tu: i filozofija života, i mračna priča o sjebanom detinjstvu, familiji i mladosti, i problemi s alkoholom, vidimo i neke dobronamerne ali neulepšane izjave o problemima u komunikaciji s njim, čujemo i njegovo priznanje o određenim stranputicama, greškama u karijeri (stvaralačkim)... ukratko čujemo ga i vidimo ga i kao čoveka i, iznad svega, kao umetnika, a čak i mestimični „prljavi veš“ zapravo to nije, nego samo služi da ovo ne bude ispeglani 2-D nego lepi, zaokruženi 3-D portret.

Mada sam Džiru video naživo, iz prvih redova, u Domu Omladinki, onomad, ipak mi je drago zapaziti i u filmu koliko je lepo ostario: naime, imajući u vidu koliko ga život nije mazio i koliko se on ionako 110% daje na nastupima, moram naglasiti koliko delija moćno, prelepo, junački super-cool izgleda i danas, kad većina njegovih savremenika izgledaju ili kao debele naduvene babe ili kao usahle mumije, zbrčkane plišane lutkice, ofucali švaleri sa rivijere ili tako neki isceđeni limunovi izjedeni drogom, šljokanjem, sexom, razvratom i bludom.  

Ne i Džira! Taj čovek što je stariji, to je vitalniji, ko Klint Istvud, ko Hodorovski, ko Kadija! Njegova mudračka faca, njegov govor tela, to kako hoda, kako se kreće, pa to je perfekcija balansa duha i tela, to je čovek koga je milina i gledati kako sedi i priča, i kako šeta po pustinji, i kako peva i kako na bini cedi zadnji atom snage iz sebe – to je, bre, više nego ljudski!

 A tek slušati ga kako govori... Tako lucidne, pametne opservacije, tako inteligentni i pronicljivi odgovori, to je da se čovek rastopi od miline ko čokolada ostavljena na zadnjem sedištu auta. 

Toliko se često dešava da, gledajući intervjue s ljudima čiju muziku gotivim, poželim da uskočim u kadar i kažem: „E, brate, ajd uzmi mikrofon i pevaj, zajebi to plitkoumno sranje, nisi ti za priču!“ Ali NE i Džira. Džira ima šta da kaže, i UME to da kaže.

I kao što je Džira lepo ostario, još je lepše ostarila njegova muzika – kao što se i u filmu lepo čuje, i kao što svako može i sad da proveri (ako do sad nije slušao), odnosno da se podseti (ako jeste).

Pošto sam ja seljak koji u prozi voli da ima priča (makar i nekonvencionalno ispričana) a u pesmi da ima melodija (makar i nekonvencionalna), meni su draži melodični od nojzičnih SWANSA, ali vi uzmite pa proberite sami gde vam duša i sa čime lepše i dublje vibrira. Za moj groš, na pusto ostrvo od njih nosim, u najmanju ruku, barem album CHILDREN OD GOD, a vi kako 'oćete.

 O muzici se nema šta pričati, to su druge sfere, pa zato ne tražite od mene dalje da tupim ni o ovom bendu, ni o ovom filmu. Bend je genijalan, a i film o njima je sasvim prikladan tome. Slušajte ih dok ne dođete u priliku da ovo i pogledate.

Recenzija je originalno objavljena na blogu The Cult of Ghoul.

 

Preporuka

share