Ben Lukas Boysen
Mirage
Erased Tapes Music / 2020
8.7
9

Berlinski kompozitor Ben Lukas Boysen trenutno predstavlja jednu od najbitnijih veza između savremene klasične i elektronske muzike. Još kao dete usmeren ka ozbiljnoj muzici,  rano je naučio da svira gitaru i klavir. Početkom veka seli se u Berlin, gde 2003. godine osniva studio Hecq Audio i počinje da komponuje elektronsku muziku pod pseudonimom Hecq. Kao Hecq objavljuje uglavnom za izdavačku kuću Hymen Records, eksperimentišući sa stilovima kao što su glitch, ambient, breakcore, abstract IDM i dubstep.

Boysen se pojavio, pod svojim imenom 2014. na John Hopkinsovom izdanju Late Night Tales. Potpisao je za izdavačku kuću Erased Tapes, koja takođe pod njegovim imenom objavljuje albume Gravity (reizdanje 2016) i Spells (2018). Za oba albuma je remiks i master uradio njegov dobar prijatelj i kolega sa etikete Nils Frahm, zbog čega oni dobijaju na publicitetu. Ben je sarađivao sa violončelistom i kompozitorom Sebastianom Planom na muzici za inovativnu videoigru Davida OReillyja Everything. Osim toga, 2019. godine je učestvovao na projektu Brainwaves, koji se bavi povezivanjem stanja svesti i muzike,  zajedno sa kolegama umjetnicima sa etikete  Erased Tapes, Michaelom Priceom i Högnijem Egilssonom, kao i sa timom naučnika sa Univerziteta Goldsmiths u Londonu. Komponovao je muziku za nemačku TV emisiju Beat, igrani film The Collini Case, a zajedno sa Nilsom Frahmom soundtrack za film Manifest, sa Cate Blanchett u glavnoj ulozi.

Photo: Patricia Haas

Muzika Bena Lukasa Boysena ima izražen introspektivni i kinematografski kvalitet. Sa LPjem Mirage, on nastavlja da isporučuje sonične sadržaje vrhunskog kvaliteta. Za razliku od prethodnog Spells, ovde organski zvuk deluje izdvojeno u odnosu na elektronski, ali to je, kako i sam naziv albuma kaže, priviđenje ili fatamorgana.  Tako imamo vibrirajuću „Empyrean“, koja se čini u potpunosti  digitalnom, ali zvuk kojom počinje je glas Lise Morgenstern, modulisan i ponavljan do neprepoznatljivosti. Druga numera, „Kenotaph“ na prvu deluje jednostavnije, kao nagli zaokret ka analognom, ali moguće je detektovati da se zvuk klavira ustvari dupliran, odsviran na električnom i akustičnom klaviru, u različitim sobama (i različitim zemljama).  „Medela“ je centralna kompozicija na ovom LPju, izgrađena u slojevima i nosi mračni, teskobni vajb.  BLB je na ovom kaleidoskopskom putovanju uspeo da čelo Anne Müller i saksofon Daniela Thornea sakrije u pulsirajućim slojevima turobnih ritmova. U dugoj i prelepoj konstrukciji „Venia“, dobijamo nebesku atmosferu, oslobođenu od bitova. Kada je u pitanju „Clarion“, osnova je prenaglašena klavirska melodija, koju prati živi bubanj, praktično zadirući u realm post-rocka, do polarizacije izvedene gudačkim deonicama. „Love“ predstavlja emotivni trijumf, toplu empatiju, finale koje isijava iz kanonade elektronskih oscilacija.

Jasno je da je Ben Lukas Boysen bio strpljiv prilikom kompiliranja ovog albuma. Naglasak je na eksperimentu, na sakrivanju i obradi elemenata i instrumenata, kako bi naizgled izgubili svoja primarna svojstva, zadržavajući organski kvalitet ispod artificijelne spoljašnjosti.  Zato se svaka od šest numera  razvija u drugačijem, abstraktnom maniru, u nekim slučajevima prelazeći dužinu od osam minuta. Ali konačni  rezultat predstavlja zaokruženu, kompaktnu celinu, koja nas transponuje u drugu dimenziju, na neverovatno putovanje kroz prostor i vreme, pri tom nam dozvoljavajući da u svakom trenutku zadržimo svoju ljudsku esenciju.

Preporuka

share