A torinói ló a.k.a. The Turin Horse
TT Filmmûhely, MPM Film, Vega Film / 2011
Režija: 
Béla Tarr, Ágnes Hranitzky (co-director)
Scenario: 
László Krasznahorkai (screenplay), Béla Tarr (screenplay)
Zemlja proizvodnje: 
Hungary, France, Switzerland, Germany, USA
Jezik: 
Hungarian, German

It's Saturday evening, it's raining outside. There are so many nice things that you can do in this moment and you still want to watch some film...I must warn you – it is an ugly, shitty, poor film. Believe me.

Ovim rečima je Béla Tarr pre sada već podosta godina u Sarajevu najavio film koji predstavlja njegovo poslednje poglavlje i odjavu sa kinematografske scene kao režisera.

Konj iz naslova je pokretač priče i poslednje živo biće prema kojem je Nietzsche osetio naklonost, da bi posle toga zanavek otišao na neka bolja mesta. Sve se to predočava u uvodu, dovoljno napetom da drži čitav film sa sve muzikom koja tu neizvesnost čudnovate nelagodnosti samo dodatno pojačava, te se još jednom pokazuje njen značaj za ostvarivanje filmskih vizija Béle Tarra. Naravno, opet je nacrt za nešto što bi trebalo biti scenario (jer to kod Tarra, uglavnom ne postoji) radio László Krasznahorkai u saradnji sa samim režiserom. I odmah nas uvodi u relativnost svih stvari na svetu kada čujemo glas iz offa koji govori kako nije bilo bitno da li je konj bio blizu ili daleko kada je Nietzsche izašao iz svog stana kao i da se kočijaš zvao x, ili y ili, možda z...Jednostavno, nije bitno.

A taj glas iz pozadine koji vodi radnju i romaneskno opisuje situacije kada je to neophodno se elegantno meša sa svakojakim zvukovima u filmu – od stalnog huka vetra, uzimanja vode iz bunara, loženja vatre ili kuvanja krompira. Svi zvuci su naknadno snimljeni (jer su takozvane wind machines malko, je l'te, bučne, a i helikopter koji se koristi u jednoj od scena kao pomoćno sredstvo nije baš tih), a minucioznost sa kojom je to rađeno graniči se sa neverovatnom količinom strpljenja koje samo neko ko je istinski posvećen filmu može uraditi.

A, zvukovi zaista predstavljaju poseban aspekt ove vizuelne bravure u kojoj su dugi kadrovi, kao jedna od najpoznatijih karakteristika Tarrovog filmopisa, dovedeni do linije savršenstva gde još samo nedostaje jedan korak, pa da drugi okače kamere o klin. Preterujem, ali ne previše. Takvo izuzetno oslikavanje svakodnevnih rutina – od ustajanja, oblačenja, spremanja, paljenja vatre, odlazaka do bunara, povremenih dijaloga, kuvanja ručka i jedenja istog (koji je jedanput prikazan tako da se kadar usmerava na ćerku, drugi put ide na oca, a pri kraju, ih oboje drži na ekranu), pa do odlaska na počinak – koje su svaki dan u svojoj osnovi identične, ali ipak različite, odlika je majstorske ruke koja je svoje tehničke zamisli odvela do razmera malo poznatih drugima.

I, sve to traje šest dana kada se nepovratno smrkava. Zašto ne sedam? Tarr u jednom intervjuu odgovara: Sedmog dana bog se odmarao i tugovao zbog lošeg posla koji je uradio. A i tih šest dana je dovoljno da se sve teskobe ovoga sveta sruče na oca i ćerku, Eriku Bók i Jánosa Derzsija u stvarnim životima. Oboje su uspeli da predoče svu trpnost stvari koja ih je zadesila i nemogućnost da se život kakav su poznavali nastavi u istom smeru.

Jedna od najupečatljivijih scena u filmu od trideset kadrova je ona kada se kamera, u daljini široko usmerava na brdovitu poljanu na kojoj, u desnom uglu, vidimo samo jedno usamljeno drvo dok se u jednom trenutku, sa leve strane pojavljuju otac i ćerka koji, sve vukući konja sa sobom pokušavaju da nastave put ka novom domu dok vetar nepokolebljivo besni ne dajući im ni trenutak uzaludnog mira. A, nakon desetak sekundi, kada su oni već zašli iza brda, viđamo ih ponovo, kako se vraćaju baš u onom smeru iz koga su došli. I trenutak postaje antologijski. Svuda je isto, ma gde bili i ma šta radili.

Dani odmiču, a nešto strašno se približava. U jednom trenutku, ostajemo samo sa crnim ekranom ispred sebe i zvukom vetra koji ne prestaje da predosadno puše. U nekom sledećem – kada, nakon konja koji odbija svaku poslušnost želeći samo mirno da bude tu gde jeste (a, što se može čitati i kao metafora za čoveka i njegovu pogubljenost u stvorenom svetu), a koga odlikuje stoička mirnoća – otkriće se i da je i izvor života oca i ćerke došao do kraja, a gašenje žara lampe i nemogućnost da se ista ponovo upali samo će dodatno pojačati bojaznost za likove koji su je i sami svesni.

Dovoljno je. Film je za gledanje u bioskopu, dakako, ali i bilo koji drugi uslovi će poslužiti. A posle odgledanog filma, možete raditi isto ono što i otac kada završi jelo – sesti pored prozora i gledati u nepregledne pustoši divljine koja je svuda ista.

Preporuka

share