Destroyer
Have We Met
Merge Records / 2020
8
8

Još od izlaska albuma Kaputt (2011.), Dan Bejar aka Destroyer se nametnuo kao nekrunisani kralj hipstera. Naime, Kaputt je uspeo u pravo vreme, verovatno bolje i jasnije nego bilo koji album tada da uhvati vajb i retro-usmerenost na imperativ zvuka 80tih u tom momentu i time svakako omogući bendu prvi put pravi medijski proboj. I tako je i standardna atmosfera pesama Destroyera postala prepoznata kao dobitna kombinacija, time i ležernost koja uključuje pretencioznost, ali tako da sačuva (kvazi)neobaveznost i u zvuku i u tekstovima… I da opet dovoljno zvuči kompleksno i upotpunjeno intelektualnim, pop-kulturnim i literarnim referencama… I još sve to sadržano u prepoznatljivom lenjem mrmljanju-pevanju-recitovanju samog Bejara…

Gotovo deceniju nakon objavljivanja Kaputt, a prilikom izlaska novog, dvanaestog po redu albuma Have We Met, Dan Bejar je istakao da mu je namera bila da ovaj album uglavnom liši melodičnih aranžmana i da zvuk radije bude mračan, creepy, te da je želeo da snimi nešto poput soundtracka za film The Crow!? Posmatrano u kontekstu svih dosadašnjih albuma Destroyera, a naročito u aktuelnoj fazi koja prati sva izdanja benda od prekretničkog Kaputt iz 2011., može se reći da je u toj zamisli Bejar u izvesnoj meri zaista i uspeo – kako god čudno zvučalo upravo to poređenje sa čuvenim soundtrackom iz 90tih!? I zaista, sam kraj ovako najavljenog albuma Destroyera obeležava dvominutna postepena dominacija creepy buke, šuštanja, ceđenja bilo kakve pomisli o melodiji iz malobrojnih instrumenata koji su prisutni na albumu, u numeri "foolssong".

Pa ipak, dok slušaoci ne dođu do ovog finala albuma, mogu se spotaći o kraće momente sličnih zvučnih fleševa koji se pojavljuju učestalo, iako ne prenaglašeno, na rubovima gotovo svih 10 pesama na albumu. Inače sve se pesme oslanjaju isključivo na sintisajzer i gitaru, te su uz Bejara na Have We Met potpisani samo još Nicolas Bragg i John Collins. Upotreba ova dva instrumenta zapravo, uz brojne efekte i uz sve čega se Dan Bejar dotakao, stvaraju dosledan efekat drame koji dalje oblikuje jasnu atmosferu klaustrofobije, tj. mračnih neprisvojivih, često intimnih prostora, u čemu se zapravo može i prepoznati taj željeni (creepy) doživljaj.

Treba ipak napomenuti da ovde nije u pitanju nikakav darkerski zvuk, niti pak treba očekivati post-apokaliptični doom bilo po pitanju zvuka bilo po atmosferi, u Bejarovim tekstovima ili pevanju. Pre svega, radi se o tome kako o prikazu mračne atmosfere i zvuka na način kako ih razume tek jedan ‘možda-kralj-hipstera’, i pod retro-synth-pop zvučnim filterom kvazi-80tih koji je sklepan i rabljen intenzivno još od Kaputt. Stoga pesmama vlada jedan minimalistički pristup u korišćenju pomenutih instrumenata i zvučnih efekata, naravno uz neizostavni nihilizam koji krasi Bejarove tekstove, kojim uz svoje lenje mrmljanje čini se da on ugađa najpre sitnim i personalnim utvarama koje mu rade tj. plešu o glavi. I to je možda taj mrak, pre nego svest o ikakvim imaginarnim apokaliptičnim narativima koji pozivaju na opasnost ili oprez. S druge strane, ovaj prepoznatljivi minimalizam pak i insistira na slojevitost pri konstruisanju svake numere, iako se čini da je Bejar upravo time uspeo da suštinski izbegne melodičnost u svojoj osnovi, naime time je zamenjena težnja za eksperimentisanjem sa orkestriranjem koje krasi Kaputt ili nadogradnja uz pomoć duvača i gudača sa prethodna dva albuma.

Još jedno pominjanje albuma Kaputt ovde nikako ne predstavlja (samo) lični hir, već služi da se naglasi kako upravo to izdanje figurira kao fiksna referentna tačka, ujedno I zato što se bend po prvi put odlučio da upotrebi i razradi stari, neiskorišćeni material nastao upravo tokom rada na ovom albumu. U tome zapravo i treba tražiti ne samo mesta moguće komparacije između ova dva albuma koji uokviruju zvuk čitave decenije (Destroyera) – naime kroz različite primene I uloge namenjene gitarama I sintisajzeru, u građenju različite zvučne atmosfere I korigovanja melodične slike, itd. – već i ključ za odgonetanje glavnih karakteristike i highlights-e u muzičkom I verbalnom/tekstualnom izrazu benda, jednako i tokom čitavog ovog perioda, ali definitivno i na samom Have We Met.

Tako je moguće izdvojiti niz elemenata: na pr. dramsku napetost, lomove i preokrete koje naglašavaju gitara i sintisajzer, dva instrumenta u svojim brojnim sudaranjima i preklapanjima, evocirajući pritom temu i atmosferu čak i Twin Peaks – videti pre svega u jednom od najboljih momenata na albumu, prelazu s kraja druge numere "Kinda Dark" u sam početak naredne "It Just Doesn’t Happen", ili u naslovnom instrumentalu; ili tekstove pesama koji su uglavnom prezentovani u manir toka svesti, te kao prve stihove na albumu dobijamo: “I was like the laziest river, A vulture predisposed to eating off floors, No wait, I take that back, I was more like an ocean, Stuck inside hospital doors” (u "Crimson Tide"), i sve do: “The petite Terror Train that thought that it could, We throw the game and oh how it feels so good, To be drunk on the field again” ("Raven").

Najzad, verovatno najbolja numera na albumu "Cue Synthesizer", eksplicitno ukazuje na fantastičnu Bejarovu ekonomičnost u upotrebi muzike i teksta, ujedno i sadržaja i forme. Ako se u ovome se možda može porediti sa efektom koji kroz vizuelnu naraciju demonstrira Vince Gilligan u svojim serijama(!), time jasno pokazuje umešnost orkestriranja i svojim semantičkim idejama i zvučnim frazama. Za kraj, ipak, treba istaći da se ovakav izraz kod Destroyer čini neodvojivim od (auto)ironije u Bejarovom glasu (I tekstu), pa čak i kad mu je na pameti mračno doba:Cue synthesizer, Cue guitar, Bring in the drums, Cue fake drums (…) Did you realise it was hollow?, Like everything that’s come before, you are gone… Been to America, been to Europe, It’s the same shit”.

Ko zna, možda je ovo malo drugačiji shit?!

Preporuka