Orville Peck - Pony [2019]
Country muzika je po nekom nepisanom pravilu teritorija rezervisana za tradicionalne, tj. konzervativne vrednosti. Iako se povremeno pojave umetnici koji odstupaju od ustaljene matrice, oni mahom dolaze iz alternativnog ili outlaw miljea, odnosno iz oblasti podžanrova koji su rezervisani za "drugačiju" publiku. Orville Peck je, shvatajući ograničenja koja donosi ovakav pristup, pokušao da se vrati jedan korak unazad. Tradicionalnoj maski The Lone Rangera dodao je kitnjaste resice, a uz njih i naglašenu erotičnost svoje scenske pojave. Na isti način je klasične melodije iz 40ih i 50ih stavio u queer kontekst, postavljajući ljubavnike na mesto odmetnika i obrnuto, uspevajući da stvori svoj stilizovani, gay divlji zapad.
Pony na prvo slušanje deluje kao konceptualni album, samo što je muzika na njemu toliko snažna da prevazilazi granice Orvilleovog univerzuma i postaje snaga za sebe. Noir balada "Dead of Night" na samom pocetku demonstrira svu snagu Peckovog glasa, koje je glavno oružje u njegovom arsenalu, dok peva poput južnjačkog Chrisa Isaaka, stihove koji raspaljuju maštu: "See - see the boys as they walk on by / It’s enough to make a young man -". "Turn to Hate" ima slican vajb, koji Peck dovodi do savršenstva na tarantinovskoj "Hope to Die". Orville nudi i dozu kvalitenog gospela, kao na "Old River", a sa druge strane i dozu rock n roll istrumentalne magije na "Roses Are Falling", na tragu Santo & Johnnyja, preko koje plovi vokal, nežan poput Roy Orbisonovog. Čak i lažne radio smetnje na "Kansas (Remembers Me Now)" deluju autentično, jer ste do nje uvučeni u priču, preživeli ste surf rock bubanj i gitare na "Buffalo Run", i spremni ste za reverb na "Take You Back". Kada se na kraju čuju stihovi "No, nothing fades like the light", crvena zavesa se spušta i ostaje mesta samo za suze i aplauz... i ponovno preslušavanje ovog LPja.
Koristeći masku, odnosno anonimnost koju ona daje, Orville Peck je uspeo da kreira sopstvenu mitologiju, u kojoj je on queer odmetnik, ali i harizmatični momak iz komšiluka poput Elvisa ili Ricky Nelsona. Ali, ispod svog tog veštačkog sjaja, na kraju krajeva, muzika je ta koja mu omogućava da živi svoje stihove i da bez zadrški zasija punim sjajem, svesno razbijajući stege tradicionalnog countryja.
