Tri Marije
Rakel de Keiroz
Štrik / 2015
10
10

Jedan od najlepših osećaja na svetu jeste taj kada uzmete knjigu u ruke od koje ne očekujete ništa spektakularno, a ona vas prosto fascinira. To se mnogima (pa i meni) desilo i prošle godine sa romanom Gospođa Berg, romanom koji je je nekako bio neprimetan a opet vrlo upečatljiv nakon njegovog čitanja. Iz iste izdavačke kuće (Štrik) tu je i roman Tri Marije, jedne od najbitnijih brazilskih spisateljica, Rakel de Keiroz. Tri Marije je kratak roman, za srpsko tržište izdat 2015. godine (verovatno je jedno od prvih izdanja ove izdavačke kuće) koji je po atmosferi potpuno drugačiji od onoga što se uglavnom čita, a bogat je kako savršenim rečenicama tako i temama kojima se bavi.

Iako je na našim ponedbljima ime Rakel de Keiroz nepoznato, ona je zapravo jedna od poznatijih i bitnijih brazilskih spisateljica 20. veka. Rođena je 1910. u Fortalesi, U Brazilu, a prvi roman, O Quinze (koji bi mogao da se prevede kao Petnaest) objavila je 1930. godine, kada je imala samo 20 godina. Ovo je ujedno i njen najpopularniji i najpoznatiji roman, koji je dobio i svoju filmsku ekranizaciju 2004. godine. Osim tog, napisala je još 6 romana, od kojih je jedan i Tri Marije, koji je izdala 1939. godine. U kasnijim godinama postala je Brazilski predstavnik Ujedinjenih Nacija, a umrla je 2003. godine, dve nedelje pre nego što je napunila 93 godine. U rodnoj Fortalesi i dalje sedi njena statua na klupi tako da turisti (ali i lokalci) mogu da sednu pored nje i da se slikaju.

Ilustracija je preuzeta sa sledeće adrese - link

Roman Tri Marije bavi se životima tri protagonistkinje iz naslova – Marijom Augustom, Marijom Žoze i Marijom de Glorijom, koje na početku romana žive i uče u internatu koji se nalazi pri jednom katoličkom samostanu, i iz tog razloga ih čuvaju, i časove im drže, uglavnom časne sestre. Upravo zato, njima je molitva pre škole i pre spavanja najnormalnija pojava. Veruju u Boga, poštuju svaki verski praznik i svaku stvar koju im časne sestre kaže da moraju da isprate. Roman počinje momentom u kom Marija Augusta, ujedno i pripovedač ovog romana, stiže u internat. Ona pronalazi Mariju Žoze sa kojom će se odmah sprijateljiti, a dalje će je Marija Žoze upoznati sa ostalim devojčicama iz ovog katoličkog internata kao što je i Marija de Glorija, ali i Žandira i Violeta. Časne sestre će ove tri Marije tako i prozvati – Tri Marije – ne samo po tri Marije iz Biblije, već i po sazvežđu koje služi kao svojevrstan motiv u romanu, Rakel de Keiroz će nas, u drugoj polovini romana, povesti do života ovih devojčica nakon školovanja, i saznaćemo kako se to svaka od njih snašla i šta su radile sve do svojih tridesetih godina. Ono što je, ipak, između redova Rakel de Keiroz ispričala jesu individualne priče ovih devojčica u odnosu na to kako su religija i školstvo uticale na njihove života, i najbitnije, na njih kao osobe.

Svaka od tri Marije je potpuno drugačija, ali to ih ipak ne sprečava da se druže kako u školi, tako i u godinama nakon. Ovo ujedno predstavlja najbitniju temu ovog romana, a to je prijateljstvo. Marija Augusta je uvek tužna, i svet posmatra kroz času koja je do pola prazna. Marija Žoze je s druge strane osoba koja jako teško menja svoje navike, i kojoj religija, odnosno navike koje je stekla u internatu, znatno ograničava životne izbore kasnije. Kao treća, tu je Marija de Glorija, večiti zaljubljenik u ljubav. Ovo nije roman koji će se dopasti čitaocima koji u književnosti traže roman sa puno obrta ili dešavanja. Tri Marije je roman koji nije spor, ali ne može se reći da obiluje interesantnim i dinamičnim epizodama. Mi kroz ovih 170 strana pre svega pratimo živote tri male, pa kasnije i tri velike Marije, gledamo kako se zaljubljuju i odljubljuju, kako menjaju stavove koje su usvojile kao devojčice, ili pak, kako se trude da ih promene.

Takođe, vrlo je bitno napomenuti da je ovo roman koji je, iako pisan 1939. godine, bio vrlo, vrlo ispred svog vremena. On takođe može da se posmatra kao jedan feministički manifesto, jer je Marija Augusta verovatno jedan od feminističkijih likova napisanih u ovom periodu. Pravo na jednakost se takođe oslikava u stvarima koje su učene u internatu i u onome što se dešava nakon. Kako je moguće da žena koja pohađa katolički internat ima bilo kakve seksualne želje? Kako je moguće da žena ne želi da bude samo ljubavnica, zašto je to toliko strašno? Kroz oči tri Marije videćemo način na koji je svet razmšljao u tom periodu, ne samo o religiji već i o položaju muškaraca i žena, o prijateljstvu, i naravno o budućnosti i o tome šta ona nosi.

Proza Rakel de Keiroz jednostavno mora da se iskusi. Ovo je spisateljica koja piše neverovatnim osećajem, i svaka rečenica joj se uklapa baš tu gde bi trebalo. Ima sjajan osećaj za tempo, i roman se čita neverovatnom lakoćom iako je vrlo, vrlo kvalitetan. Definitivna preporuka.

”Bilo koja riba iz mora od čoveka je bila veća, jača, brže je plivala, slobodno se kretala dubinama koje su za nas bile samo strahota i smrt. Međutim, ribe ništa nisu vredele, rađale su se i umirale kao da niču iz vode, pa se posle u njoj rastvaraju, bezbrojne i prolazne kao talasi što se razbijaju o stene. A mi – slabašni, mali ljudi zaneseni svojim brigama, svako od nas sa svojim posebnostima; prepoznavali smo jedni druge, tragali jedni za drugima preko hiljadu milja, morskih i kopnenih, svejedno, voleli smo jedinog ili jedinu, tu malu jedinku ljudske vrste obeleženu imenom, čvrsto obavezani zakonima koje su nam drugi davno ispisali.”

Prikaz je originalno objavljen na sajtu Bukmarkić.

 

Preporuka

share

share