It Chapter Two [2019]
Pa još kaže – Penivajz isti! Totalni riheš! Umesto da dovedu novog glumca, da mu promene masku, da izgleda i nastupa drukčije, a on – isti onaj Bil Skarsgard s istom maskom koju smo gledali u prvom okrajku filma! ŽASU!!! Prevara! Šenanigans! Vratite mi pare za kartu!
Ja se ne žalim: otišao sam u bioskop znajući tačno šta da očekujem, i baš to sam i dobio! Šta sam dobio? Pa, rekoh već, isto ono kao u prvom parčetu (ne mogu reći polovini, jer drugi komad je znatno duži), čiji rivju imate OVDE, pa se slobodno podsetite – isto to, samo duže i nabudženije i, kakti, epskije.
Znači, jedna fundamentalno bezveznjačka, nedotupavna pričica o intergalaktičom zlu koje čami među govnima nekog američkog malog mista i povremeno iskoči da iz'ede neko detence, a onda hiberniše 27 godina kao neki Džiper Kriper, dok ne izleti opet Jovo nanovo. A onda tu „kosmičku zloću“ uspe da sjebe sedmoro balavaca (ćora, demba, crnja, ješa, hipohondar, mali King (budući horor pisac), i jedna pirgava koja nema drugarice nego se smuca s momcima po šumama i rupama ko neka profuknjača) uz pomoć praćki, palica za bejzbol, te, dakako, svog Drugarstva.
E, al oni ga nisu sjebali baš skroz po propisu – falio im neki Pečat – pa sad, 27 godina kasnije, kao sredovečni luzeri, moraju da ga dokusure tako što će u dnu kanalizacije svako od tih čiča (plus jedna teta) da spali po jednu memorabiliju iz svog detinjstva u nekakvoj indijanskoj džidžamindži, da recituju neku hipi frazu dok se drže za ruke, i da sve to začine obiljem svog čarobnog Drugarstva (iako se puuunih 27 godina nisu ni telefonom čuli ni naživo videli – jaki neki Drugari)!
Sad, istinu govoreći, u plotu drugog parčeta krije se potencijal za MOĆAN horor – zapravo, za ultimativni horor koji ikoga može da snađe: horor odrastanja. Horor „prerastanja“ detinjih iluzija i ambicija, horor kompromisa, horor predaje, horor ukalupljenja, horor postajanja onog što si u mladosti mrzeo, horor pretvaranja u svoje roditelje, horor ponavljanja istih grešaka, istih sjebanosti, horor začaranog kruga Samsare, horor „kuća poso žena deca poso“, horor „nebo više nije granica“, horor „jednom nogom u grobu“...
Ali to bi bio mučan i težak, ultimativno deprimirajući film za festivale i VOD, a ne za multiplekse; neki AUTOR bi to, možda, tako uradio (ne znam samo da li je Keri Đođi Fukunaga mogao biti taj), ali ovaj naš Musketar je nagoveštaje takve tematike, i uopšte svaki nagoveštaj uozbiljavanja, zatrpao obilatim dozama detinjarija i budalaština, i to je jasno već u Lost Me At Hello sceni prve zajedničke večere nekadašnjih drugarčina (i jedne drugarice) koja se izvrgne u nenamerno-smešnu CGI detinjariju i budalaštinu kad ovima „oživi“ večera i počne koješta nešto nacrtano da im puzi po stolu kineskog restorana... a onda puf! TOGA nije ni bilo!
Zato, umesto dramurde o hororu odrastanja, ovaj je odradek napravio ono što je od samog starta bio cilj: horor koji glumi da je EPIK zato što traje tri sata i ima šest glavnih junaka (jedan se odma na početku samoubio) i ima budžet za neke malo spektakularnije scene i scenografije i dronove i efekte nego što inače u ovom žanru gledamo (osim kad se ovaj ukrsti sa SF-om), tako da ovde, jer nam se tako može, čak i u američkoj vukojebini, u mestašcu sa par iljada stanovnika vašar izgleda kao neka superspektakularna skupocena prejebotina kakvu ćete teško i u Njujorku naći, pa se onda nabudženost tih zvona i praporaca prostoti može pričiniti kao VELIKA PRIČA, iliti priča o nečemu Velikom, iako ona to, u ovom izdanju i obliku, ipak NIJE.
Scene koje bi htele da budu horor uglavnom nisu efektne zato što su a) osmišljene pogrešno (zasnovane uglavnom na nekim brzim pokretima, na nečijem trčkanju, skakanju ili brzim rezovima) i b) izvedene debilno i nenamerno smešno. Potonji učinak naročito kvare kompjuterski efekti, koji su em slabi u smislu neubedljivosti, tj. očigledne nacrtanosti, em u smislu loše su dizajnirani, klovn tu izgleda groteskno na pogrešan način, kao da je u crtanom filmu, recimo u Beti Bup, a ne u ozbiljnom gaćeuseravajućem R-rated hororu!