Kratki izlet [2017]
Kratki izlet, dugometražni igrani prvenac hrvatskog reditelja Igora Bezinovića jeste nesvakidašnji film. Film koji se opire da se o njemu uopšte i kaziva, koji pušta da se u onom što gledamo naprosto uživimo, ne misleći na posle, ali i na sada. Paradoksalno, to je i priča filma – šta biva kada se pojam o vremenu i prostoru izgubi, kada se svesno zaluta, kada se ka nepoznatom hodi iako se zna da ono možda i neće na dobro izaći.
Konstrukcija filma je zapravo jedan kvadrat, oko njega je teška priroda, motovunska, istarska, u njemu su ljudi, i neprestano se menjaju njihova lica i postupci, a jedan od njih koji je unutra je i napolju, a to je Stola, onaj koji nam sve i priča. U pijanim festivalskim noćima, poznati im stranac će doći i ponuditi ranojutarnje razgledanje navodno obližnjih fresaka. Kao i ovo, mnogo toga se u filmu dešava tajanstveno, iznebuha, neobjašnjivo, ali začudo, to sasvim fino funkcioniše. Duboka jeza je tu, ona koja okolišno uokviruje onaj kvadrat nad filmom i prostire se atmosferično u meri u kojoj joj je dozvoljeno da radnju ne remeti i narativ ne naruši istovremeno dajući likovima dovoljno širine da se uzglobe u tehničko funkcionisanje filma. Film ceste je ovog puta film stranputaških staza i bogaza gde se ono čemu se teži ne nazire, ali mrljna zaslepljenost je ipak jača, a u kombinaciji sa ubistvenim suncem daje dovoljno polazišta da se sedmoro odvažnih upuste u nesvakidašnju avanturu. Povod je jedan, cilj je drugi, ishodište je negde sasvim daleko.
Bezinović nas kroz pripovedača uvodi u sedmorku koja hoda radi hoda, priča radi priče, neopterećena svim jasnim, racionalnim signalima koji pojednostavljuju razum, ali bude znatiželju. I neverovatno je lak način kako jedan po jedan na tom putu otpadaju, kako se glavni junak, i kao pojedinac, i kao deo grupe odriče njih, samo ih pušta da ih nikada više ne vidi. Oslobađanje je deo puta, a kako vreme odmiče, ono lično dolazi do izražaja i kolektiv hlapi, a pojedinac je sve više i više svestan sebe. Iako ih stranac, Roko, vodi ne znajući kuda, odmah se primećuje da je to njegova samo formalna uloga i da je on više neko ko usmerava, ko nastoji da se ne skrene sa puta i to baš tamo gde se putem ni ne ide. Tamo gde se samospoznajna osnova radnje susreće sa zapletima trileričnih tonova dolaze, muzikom, dakako elementi horora koji, ipak, ostaju nedovoljno eksploatisani u određenim situacijama koje bi još i više pojačale napetost radnje i možda priču prebacili na sledeći nivo. No, Bezinović kraj izvodi dovoljno jasno, njegovo baratanje kamerom i uslovljavanje fotografije na svoju stranu našlo je svoje mesto u ostvarenju koja na lagana vrata postavlja teška pitanja, ne dajući odgovore kojih nije potrebno ni biti.
Tekst je prvobitno pročitan u emisija „Hronika“ Trećeg programa Radio Beograda.
