Jiang hu er nü
Arte France Cinéma, Beijing Runjin Investment, Huanxi Media Group
Režija: 
Zhangke Jia
Scenario: 
Zhangke Jia
Zemlja proizvodnje: 
China | France | Japan
Jezik: 
Chinese | Mandarin
6.5
6

Ash Is Purest White, prošlogodišnji film aktuelnog kineskog hitmejkera Đie Žangkea, uprkos zanimljivoj premisi ne doseže kvalitativni nivo njegovih prethodnih uradaka, delom zbog želje autora da preskakanjem obradi vremenski period od nekih petnaestak godina.

To će se pokazati kao zamor materijala za gledaoce, a bogami i za kritiku, koja je mahom bila uz ovog autora prethodnih godina, i praštala mu maje narativne propuste.

Naravno, jak vizuelni identitet koji je izgradio tokom godina dopušta Žangkeu određene honnšalancije, ali kada tematika bude u dorboj meri žrtvovana, onda se tu postavlja opravdano pitanje šta je autor hteo da nam kaže ili poruči?

Kineski, odnosno azijski autori, gaje neku skrivenu simpatiju prema kriminalnom miljeu, odnosno onom delu gde se kao čojstvo i junaštvo cene i poštuju, a nasilje kao neophodna moralna i etička mera društvenog ustrojstva stavlja na pijedestal civilizacijskih dostignuća.

Žangke je bio uspešan tamo gde se s tim 'vrednostima' poigravao u prošlosti. Ukrštajući lažnu moralnost sa humorom i slabošću ljudskog karaktera, njegove drame su disale nekom istočnjačkom duhovnošću, ali Ash Is Purest White nema zabavnih elemenata, i sve vreme pliva u patosu ženskog požrtvovanja za muški rod.

Junakinja filma prašta svom dečku (čoveku) krimosu neverstvo i izdaju, nakon što ga spašava javnog linča na ulici, i nakon odležanih nekoliko godina u zatvoru. E sad, nije problem žrtvovanje, nije problem posvećenje i ljubav, problem je moralni kontekst u koji nas stavlja autor, stavljajući nas u poziciju da osećamo empatiju za ljude s one strane zakona, čisto zbog činjenice da su i oni ljudi, grešni kao i svi ostali.

Da bi se to izvuklo Žangkeu je potrebno bilo mnogo više vremena, jer fragmentarnost ovog puta nije uspela, ne samo zbog nedostatka kvalitetnije i temeljinije razrade likova i priče, već i zbog nemanje onih lajmotivičnih detalja, kao što su životna ironija i poigravanje sa sudbinom, koji su tako neophodni da poetskoj slici ne bi bio narušen kontekst i urušen prirodan tempo.

Ali, Žangke je igrao na neke druge emocije, i u toj igri se malo preigrao.

Preporuka

share