“Počasni građanin“ (El ciudadano ilustre, 2016) – stvaranje pod bremenom uspeha
Višestruko nagrađena argentinska drama “Počasni građanin“ (El ciudadano ilustre, 2016), delo rediteljskog dvojca Gaston Duprat – Marijano Kon, donosi nam portret pisca pod teretom slave. Pored nagrade Goja za najbolji hispanoamerički film te godine, ova drama je, i više nego zasluženo, Oskaru Martinezu donela i nagradu Volpi Kap za najboljeg glumca na festivalu u Veneciji.
Lik umetnika koji neretko prepoznajemo kao protagonistu što književnih, što filmskih ostvarenja, oduvek je provokativna figura, neiscrpni izvor polemike i nikada dorečeni predmet analize.
Pred nama je Danijel Mantovani, umetnik ovenčan najvišim mogućim priznanjem – Nobelovomnagradom za književnost – nakon kojeg njegovo stvaranje stagnira. Polazišna tačka filma je upravo odnos prema nagradama koji junak u svom uvodnom govoru izražava. A to je misao da društveno poželjni umetnik prestaje istinski to da bude, da onaj koga tapšu po ramenu treba ozbiljno da se zabrine. Otuda u momentu kada postaje visoko afirmisani pisac, on prestaje da piše.
Ključne tačke, ujedno i okvir ove priče prepoznajemo u uvodnom i završnom govoru protagoniste. U tim obraćanjima je na idejnom nivou sadržano sve ono što se potom razvija kao radnja filma. Kako da umetnik nastavi da stvara nakon što je kanonizovan, izdvaja se kao središnje pitanje koje “Počasni građanin“ postavlja.
Pruža nam se prilika da virnemo u Danijelov život, svakodnevicu u kojoj se svesno i brižljivo otuđuje od sveta. Vidimo pisca koji godinama nije napisao ni retka, čoveka kojeg ništa ne raduje. Budući u zrelim godinama kada osobe, nezavisno od svog poziva, intelektualnog kapaciteta i stepena samosvesti, neizbežno svode bilans života, Danijel će sa uzbuđenjem primiti poziv iz rodnog gradića spram kojeg gaji, najblaže rečeno, ambivalentan odnos.
Paradoksalno, zajednica koju je godinama prezirao i koja ga suštinski ne razume, imenuje ga za svog počasnog građanina. Tu prepoznajemo svevremenu problematiku – zajednica, željna da istakne sopstvenog člana, kiteći se delom i sama njegovim sjajem, spremna je da, sa druge strane, istog tog istaknutog pojedinca nemilosrdno pokosi, usudi li se on da pod lupu stavi njenu malograđanštinu. Dakle, ocrtava se tema sudara onih koji sebe nipošto kritički ne sagledavaju, i figure Umetnika.
Neizbežna su pitanja – zašto slavni nobelovac u svoj rodni Salas dolazi baš sada, nakon četrdeset godina? Zašto, od svih ponuda za prestižna gostovanja, jedino ovu ne odbija? Za čime traga? Da li se radi o sentimentalnosti, preispitivanju korena, ljudskim razlozima, ili naprosto o radoznalosti? Ili možda (pod)svesno traga za inspiracijom, impulsom, svestan da će ih tako jaka senzacija kao što je ovo putovanje izazvati?
Ono što ga vraća u Salas je delom i ljudski sentiment, potreba za odlaskom u predeo detinjstva. Da od njega ne može pobeći, što je i razumljivo, govori i činjenica da je svoju prozu uvek smeštao upravo u taj prostor, pišući o mentalitetu njegovih stanovnika. Još jednom se potrvđuje stanovište da pisac uvek i isključivo govori o onome što se njega lično tiče.
Šta sve za njega znači poseta Salasu? Sudar sa sredinom mediokriteta, praznim priznanjima kulturnih trudbenika, fizičkim nasiljem kvaziintelektualaca, lokal-patriota, ali i susret sa Irene, ljubavlju iz mladosti. Dakle, povratak u Salas služi kao podsetnik na ono od čega je otišao, zašto je to bilo neophodno, ali i koliku žrtvu je to ipak podrazumevalo.
Ovaj ekstremni potez omogućiće mu, ipak, da iznova proživi svoj put do umetnika. Scena susreta sa smrću to i doslovno i simbolički označava – Danijel se ponovo rađa. Zato mu, ne slučajno, u završnoj sceni, vidimo osmeh na licu. Posle više od pet godina, on prevazilazi spisateljsku blokadu i oseća da ponovo ima nešto relevantno da kaže.
Mnogi likovi će Danijela nazvati izdajnikom zbog načina na koji je pisao o rodnom kraju. Da li je „izdaja“ ipak neophodna da bi se dosegnuo određeni ideal? Žrtvovanjem, izlaskom iz zone komoditeta i prihvatanja od strane drugih, umetnik nad sobom čini neku vrstu nasilja, a njegovo delovanje u sebi uvek nosi subverzivnost. Prema tome, Danijel Mantovani jeste izdajnik, jer on se svojim sugrađanima moraonarugati. Salas kao svet u malom jeste mesto od kojeg pisac mora da načini kritički otklon i da o njemu progovori istinu. Pisac je pre taj koji treba da ogoli mračne strane onoga o kome piše, pa ma to bio i on sam, nego da, kako je to jedna njegova sugrađanka formulisala, „piše o lepim stvarima“. Jer umetnost nije tu da zabavi, već da menja svet.
Ovo je film o Piscu, smislu i potrebi pisanja, suočavanju sa samim sobom i prevazilaženju sopstvenih granica, koji retko dolaze bez bola. Ako ste ljubitelj dobre drame, koja podstiče na dalji razgovor i poetička razmatranja, “Počasni građanin“ bez sumnje predstavlja pravi izbor.
Recenzija je originalno objavljena na sajtu tamarazivankic.com.
