PRIČA O SUPERMARKETU
Dimitris Sotakis
Clio / 2018

nikada se nisam odlučio za stvarnost

Priča o supermarketu savremenog grčkog pisca Dimitrisa Sotakisa, čiju poetiku su čitaoci na srpskom jeziku već mogli da upoznaju kroz prevod nagrađivanog romana Bez daha, a koju je nedavno objavila izdavačka kuća Clio, takođe u prevodu Mine Radulović, predstavlja duhovitu parabolu o stanju duha u aktuelnoj fazi tržišnog kapitalizma i potrošačkog društva, osvetljenog kroz parodiju na robinzonijade - priče o brodolomnicima koji na pustim ostrvima iznova razvijaju civilizaciju, ili ono što se u datom trenutku pod uslovima za civilizovanost podrazumeva, inspirisane romanom Danijela Defoa o Robinzonu Krusou. Ni nakon trsta godina od kada ga je Defo objavio, ovaj roman (i kao roman za decu pa, dakle, i vaspitno-obrazovno sredstvo) ne prestaje da pothranjuje mitove o neumornom i herojskom pregalaštvu samosvojnog pojedinca koje rezultira pokoravanjem neupotrebljivih i kultivisanjem korisnih "proizvoda" prirode odnosno domestifikacijom, kolonizacijom i akumulacijom resursa koji se, u odgovarajućim okolnostima, mogu kapitalizovati.

Šta bi, dakle, po Sotakisu, današnji čovek, tj. Čovek (jer to je ime njegovog junaka, novozelandskog novinara i pripovedača priče o supermarketu) radio, kada bi nesrećnim slučajem bio bačen na nenastanjeno ostrvo, bez sredstava za komunikaciju, izgubljen u prostoru van svih tokova? Izgradio prodavnicu!

Kao i u romanu Bez daha, Sotakis određene fenomene kapitalističkog načina razmišljanja i odnošenja prema svetu (i ljudima) dovodi do apsurda, izmešta ih iz prepoznatljivog i "prirodnog" konteksta da bi ogolio njihove mehanizme i strategije, s time što njegov junak više nije samo pasivni učesnik u apsurdu, već ga svojim odlukama i postupcima stvara i perpetuira: Čovekova ideja da u još uvek nepoznatom i, za razliku od Krusoovog ostrva, krajnje pitomom i rajski primamljivom delu sveta, stvori centar potrošnje, a samim tim i turističku Meku, proizilazi iz savremene ekonomije iskustva koja bez prestanka stvara potrebu za novim ambijentima potrošnje novca, raspoloženja i vremena. Za razliku od Krusoa, Čovek ne samo da se na ostrvu obreo bez ičega, i ne samo da izgradnja obitavališta, kao skloništa i zametka doma, njemu nije ni na kraj pameti, već se i celokupna njegova eksploatacija zatečene prirode svodi na "tehnologiju" obrade, dizajn odnosno dekorisanje i pakovanje: ovaj Čovek počinje od Krusoovih dostignuća - trgovina je smisao postojanja resursa, a razmenska vrednost je, umesto da proističe iz upotrebne, postala njen uslov. Sotakisu, dakle, besmislenost i grotesknost Čovekovih stremljenja, u odsustvu delatnosti koju reprezentuju, služi ironičnom i komičnom osvetljavanju koliko birokratskog i jezika tržišta odnosno marketinških i menadžerskih mehanizama planiranja i proizvodnje potreba, roba i usluga, od tzv. biznis plana do tzv. korporacijskog (jer korporacija je krajnji cilj svakog preduzetništva) imidža, toliko i istraživanju psihologije želje za uspehom koju kapitalizam već vekovima održava tako što je vešto i fleksibilno i proizvodi i onemogućava istovremeno.
Čovek je, naime, kao i mladi Kruso, frustriran svojom običnošću, bezličnim, predvidivim, jednoličnim životom "običnog" čoveka, čije su mogućnosti finansijski i statusno, a po toj logici i na svaki drugi način i u svakom drugom domenu, ograničene, pa je željan položaja u društvu odnosno moći i uzbudljivog i dinamičnog života, da bude "režiser", a ne "statista" bez kontrole, za šta je, po njemu, imovina - kao slika vlasnika - preduslov i generator. Čitava Čovekova priča zapravo je apologija te želje za samoostvarenjem i potvrđivanjem svoje samorodne individualnosti kroz sticanje i eksploataciju datih resursa, čiji je ključni sastojak bespovratno ulaganje svakog momenta sadašnjosti u projektovanje, tj. programiranje i reprogramiranje budućnosti. Veberovski duh kapitalizma u ovoj se priči pojavljuje u svom karikaturalnom obličju: odlaganje zadovoljstva - doma, porodice, uživanja u "plodovima" rada podrazumeva i krajnje besmisleno nasilje, jer životinje koje je ubio Čovek ne jede (da bi opstao u divljini) nego ih obrađuje u imaginarnu robu za imaginarne kupce, stvarajući samo otpad, što je ekološka posledica besomučnog razvoja krusoovskog utilitarizma odnosno pragmatičnog i instrumentalističkog kultivisanja prirode u skladu sa isključivo ljudskim potrebama i kapitalističkim merilima vrednosti. S druge strane, momenti nostalgije za prošlim životom i, još više, snovi o muzici i plesu i (simbolično) kupanje u moru ili okeanu, kada se oseća kao riba ili alga, otkrivaju rascep u svesti i nagoveštaj alternativne mogućnosti - potpunog uživljavanja u sadašnjost.
Čovekova uverenost u izabranost i pozvanje, euforično i samoljubivo oduševljenje sopstvenim umnim i kreativnim mogućnostima odnosno racionalnošću neutemeljenih maštarija, uz ekstatične opise sopstvenih proizvoda, tj. brikolaža, kao komične i farsične verzije čovekovog večitog nezadovoljstva bitisanjem bez smisla i okolnostima u koje je rođenjem bačen, čak i kada one uključuju spokoj i sigurnost, čežnje za besmrtnošću i delom koje ga prevazilazi, zapravo su oblik kritike ćorsokaka u koji je čovekova želja zapala, ostavljajući ga da živi u nekom nevremenu projekcije, te u stanju beskonačnog čekanja na "pravi" život i čudo koje će mu omogućiti da bude ono što želi i što (navodno, u svojim projekcijama) jeste. Čovek je, kako to odnosi junaka sa životinjama na ostrvu sugerišu, uvek iznova u Raju i uvek iznova iz njega samoprognan. Otuda, na kraju, i Čovekovo opredeljenje za izolaciju: nemogućnost pobune, na koju ukazuje kako simbolično nestizanje na cilj putovanja, u Novu Gvineju, gde su u toku studentski protesti, tako i Čovekova komična briga da njegov poduhvat ostane u okvirima postojećih zakona, izolovanost - ostrvo van svih arhipelaga - čini sinonimom slobode.  

Prikaz je originalno objavljen na blogu Klub knjigoljubaca.

Preporuka

share