André Breton - Luda ljubav
U duhu nadrealističke poetike traganja za momentima i mestima spajanja i prožimanja čulima dostupne, racionalno pojmljive, fizičke, zajedničke nam stvarnosti i nadstvarnosti želja, nesvesnih i podsvesnih težnji i čežnji, nevidljivih, neopipljivih i nečujnih aura stvari i bića, nepojmljivih koincidencija i komunikacija, i Luda ljubav Andre Bretona, kao i drugi nadrealistički tekstovi, slobodno se poigrava tradicionalnim književnim oblicima i formama, u ovom slučaju (ljubavnim) romanom, putopisom, esejom, pismom, gotskom pričom... Kao svojevrstan nastavak Nađe i u njoj iznete ideje o "grčevitoj lepoti" ("erotično-sakrivenoj, eksplozivno-nepomičnoj i magično-slučajnoj"; paradoksalnoj, dakle), Luda ljubav kroz ideju i doživljaj (nadrealističke) ljubavi, povezuje razne momente tj. razmišljanja, postupke, doživljaje i koncepcije pripovedača za koga događaji koji prethode pojavi žene i ljubavi u njegovom životu, kao i oni koji se sa tim momentom asocijativno povezuju, ma koliko naizgled sa njim nemali nikakve logične, hronološke, uzročno-posledične, rečju razumljive veze, jesu anticipacija i jedna dublja, prodorna i lucidna interpretacija i pulsirajući, mnogoznačni kontekst te ljubavi, i kao pojedinačne ljubavi prema konkretnoj ženi i kao osećanja koje ozračuje i menja sve sa čime ono samo i onaj ko ga doživljava dolaze u dodir.
Kroz pripovest o susretu i ljubavi, prvo prema ženi, a onda i tek rođenoj kćeri, Breton provlači svoje postepeno izgrađivane stavove o ključnim nadrealističkim koncepcijama, kao što su objektivni slučaj ili nađeni predmet. Tako, na primer, poglavlje koje opisuje njegovu i Đakometijevu nasumičnu šetnju po jednoj pariskoj pijaci, kada ih njihove tadašnje egzistencijalne i estetičke preokupacije navode na slučajno otkriće dvaju predmeta koji će im pomoći u razrešavanju nedoumica sa kojima se u tom trenutku suočavaju, kao i u prepoznavanju srodnosti nekih težnji, izvanredan je primer "puteva" nadrealističkog mišljenja i stvaranja novih konstelacija od nađenog. Poglavlje u kojem se pripovedač prepušta toku utisaka, sećanja, asocijacija, primisli, koji se stapaju sa pejzažima, preoblikujući ih u lelujave i treperave mozaične i višeslojne slike predstavlja primer automatskog pisanja kao sredstva istraživanja sadržaja i pravaca kretanja sopstvene (pod)svesti u datom trenutku i datim okolnostima. Okolnosti - uvek jedinstven splet mesta, predmeta, bića, njihovih "priča" i trenutnih stanja, njihova uzajamna "komunikacija" - prevazilaze i menjaju značaj, značenje i uticaj svakog pojedinačnog predmeta ili bića.
Završavajući knjigu pismom ćerki koje bi ona, u trenutku pisanja još uvek beba, trebalo da dobije tek za 16 godina, Breton razmatranje i prikazivanje ljubavi upotpunjuje svojim pogledima na porodicu, roditeljstvo (tačnije, očinstvo), detinjstvo i detinjski pogled na svet, koji su nadrealisti idealizovali i smatrali verodostojnijim i superiornijim od pogleda na svet odraslog čoveka, koji je sputan i osiromašen radom, obavezama, konvencijama, gušenjem želja, smirivanjem autentičnih strasti i podvrgavanjem racionalnosti. Samo, pak, pismo završava se predivnom, iznenada iskrslom željom: "Želim vam da budete ludo voljeni."
Prikaz je originalno objavljen na blogu Klub knjigoljubaca.
