The National - I Am Easy to Find [2019]
Vreme u kome živimo nameće neurotičnu potrebu za stalnim promenama. Ovakva situacija stavlja muzičare i umetnike u prilično nezavidan položaj, posebno one koji su na vrhu. Od njih se očekuje da sa svakim albumom kreiraju nešto potpuno novo, da “reinvetuju” sami sebe. Sa druge strane baviti se jednim te istim tokom dve decenije verovatno može biti zamorno i ne preterano inspirativno.
The National postoje i rade već dve decenije, i to u istoj postavi. To je svakako činjenica koju treba poštovati. Za to vreme uspeli da dođu do statusa jednog od najznačajnijih i najpopularnijih bendova na planeti, i sa nekoliko antologisjkih albuma obezbedili sebi mesto u istoriji muzike. U modernom vremenu, potreba koju The National imaju za promenama je razumljiva, samo što sama promena ne mora da “apriori” da znači i pravi korak.
Tokom poslednjih godina imali smo prilike da vidimo da gotovo svi članovi The National učestvuju u drugim muzičkim projektima, koji su ih vodili u potpuno drugačije muzičke vode od onih u kojima se nalazi matični bend. Matt Berninger je učestvovao u projektu EL VY, Aaron Dessner je zajedno sa Justinom Vernonom (Bon Iver) snimio album u projektu pod imenom Big Red Machine.
Bryce Dessner je sarađivao sa Nico Muhlyjem, Sufjan Stevensom , i James McAlisterom na albumu “Planetarium”. Komponovao je filmsku muziku, zajedno sa Ryuichi Sakamotom (The Reverant) i svojim bratom Aaronom (Big Sur), ali i sarađivao sa brojnim drugim muzičarima poput Johnny Greenwooda (Radiohead) ili sastava Kronos Quartet.
Braća Scott i Bryan Devendorf, pored saradnje sa brojnim muzčarima, oformili su bend LZNDRF. Mnogi od muzičara koriste ovakve, sporedne ili lične projekte, kako bi otelotvorili neke svoje ideje, koje se možda ne uklapaju u koncepciju matičnog benda, dok neki krenu potpuno suprotnim putem. Na žalost, na svom osmom albumu “I Am Easy to Find” The National su izabrali ovu drugu opciju.
Slušajući album “I Am Easy to Find” preslušao sam po ko zna koji put i sve ostale, kako bih dobio jasniju sliku gde u njihovoj diskografiji mogu smestiti ovaj abum. Ono što me je iznenadilo je koliko mi je sada album “Trouble Will Find Me” zvučao bolje nego pre šest godina kada je izašao, ali tada glavni reper za taj album bili su “Aligator”, “Boxer” i “High Violet”.
Još na prošlom albumu “Sleep Well Beast” promene u zvuku su bile primetne, i mnogo toga što je rečeno za taj album može se reći i za ovaj, i još se može dodati da su The National na osmom albumu otišli jedan veliki korak dalje, udaljavajući se od onog zvuka koji ih je proslavio i doneo im veliki broj fanova.
“I Am Easy to Find” možemo nazvati multimedijalnim projektom. Ovaj album prati kratak film u režiji Mikea Millsa sa švedskom glumicom Aliciom Vikander u glavnoj ulozi, mada bi adekvatnije bilo reći da je ovo muzika koja prati film, jer se savršeno utapa u ostvarenje Mike Millsa i zajedno čine jedno kompaktno i originalno umetničko delo.
Problem nastaje kada muziku izdvojite od filma i poslušate ga kao zasebno delo, album je jednostavno dosadan. Pa i kod ovakve kategorizacije postoje različiti vidovi dosadnog. Postoje bendovi i muzičari koji ponavljaju jedno te isto, što pre ili kasnije dovede da to što sviraju zvuči izlizano. The National nisu u toj kategoriji. Ova petorka očigledno i dalje ima dovoljno zdrave inspiracije da kreira potencijalno dobre pesme.
Melodijska i harmonijska struktura pesama su u dalje ona prava, ali krajnje delo ostavlja utisak jeftinog proizvoda, kao kad recimo zamislite nešto veoma dobro, zanimljivo i originalno a onda nađete neku jeftinu fabriku na dalekom istoku da vam to i prozvede i uvali vam najeftinije moguće materjale, lošu plastiku i smrdljivu gumu.. Preneseno na zvuk The National na ovom albumu to bi značilo da umesto gitara imate anemičnu i metiljavu elektroniku, a bubnjevi zvuče kao lupanje u plastične kante.
Međutim kada neke od ovih pesama čujete uživo baš sve klikne kako treba, što je manje više bio slučaj sa najvećim delom pesama i na prošlom albumu.
Album otvara “You Had Your Soul With You” koja potpupuno odgovara duhu najbolji ostvarenja ovog benda. Upravo sve je na svom mestu u ovoj pesmi, kao i donekle u sledećoj “Quiet Light”. Vokal Matta Berningera i stihovi koje često piše zajedno sa svojom suprugom Carin Bessner su na svakom albumu konstanta koja je na zavidnom nivou. Gitarske melodije su dobre, orkestracija je nenametljiva i popunajva prostor koji ostavljaju gitare i ritam sekcija.
I tu dolazimo do, po meni ključnog detalja u muzici The National, ritam sekcije. Možda nekome deluje čudno smatrati ritam sekciju jednim od najbitinijh aspekata nekog benda ali u slučaju The National to jeste tako. Ritam sekcija, posebno bubanj Bryana Davendorfa je kičma i glavni činioc koji daje formu zvuku ovog benda. Bez jasnog prisustva upečatljivog ritma koji je definisao njihov zvuk na najboljim albumima The National, njihove pesme ostvaruju formu i funkciju ko “ona stvar” u sedamdesetogišnjaka bez viagre.
Od “Roman Holiday” album postaje jedna preduga i uglavnom monotona ravna linija, papazjanija elektronike, klavira, orkestracije sa povremenom ritam mašinom, čak i sasvim pristojni stihovi ne mogu da poprave utisak. Postoje povremeni veoma dobri momenti koji odskoče od opšte žabokrečine poput “The Pull of You”, “Where is Her Head” ili “Rylan”, ali postoje i pesme koje čak ni uživo ne zvuče ništa bolje i zanimljivije poput “Hey, Rosie” ili “Not in Kansas”
The National su na ovom albumu rešili da pozovu veliki broj gostiju, uglavnom ženskih vokala poput Gail Ann Dorsey, Mina Tindel, Lisa Hannigan, Sharon Van Etten, Kate Stables i drugi. Ovakav pristup najčešće može obogatiti zvuk benda ali nekako u slučaju ovog albuma deluje kao da su je bend ovakvim pristupom izgubilo još više od svog identiteta.
Veoma je pohvalno što The National ne stvaraju muziku sa namerom da podilaze publici i rade ono što misle da treba. Pre ili kasnije možda ponove uspeh i kvalitet iz prošle decenije. Još jedan od utiska je da se jedan od braće Dessner (inače braća Dessner su i glavni autori svih pesama osim stihova) previse družio sa Johnny Greenwoodom i da The National pokušavaju transforamciju koju su napravili Radiohead.
The National su jedan od mojih omiljenih bendova. Gledao sam ih dva puta uživo, i otići ću na njihov koncert kad god budem imao prilike za to, posvetiću dovoljno pažnje njihovom svakom sledećem albumu, ako ih bude bilo, iz čistog poštovanja prema bendu i svemu što su do sada stvorili, ali kada budem poželeo da slušam The National bez problema ću preskočiti “I Am Easy to Find”, onih par dobrih pesama će ionako naći svoje mesto na ličnoj Best of kompilaciji.
