Swervedriver - Future Ruins [2019]

Mar 06, 2019

Swervedriver

Future Ruins

Dangerbird Records / 2019

8.4

Početkom poslednje decenije prošlog veka još uvek nije bilo interneta, barem ne u obliku u kome je deo svakodnevnog života kao danas. Dostupnost različitih informacija nije bila tako jednostavna kao danas, što se naravno odnosilo i na muziku. Za novu muziku se saznavalo preko časopisa, MTVja (koji se u to vreme još uvek bavio muzikom), radio i TV emisija ali najviše preporukom osoba od poverenja, koje su je nabavljale ko zna kakvim kanalima.

Neko bi posmislio da je u jednom takvom okruženju bilo lako propustiti ili potpuno prevideti neke veoma kvalitetne muzičare ili bendove. Uglavnom to nije bio slučaj, već je većina kvalitetnih bendova dobijala svoju šansu, dok se čini da je sada situacija potpuno drugačija.

I dok su nam danas gotovo sve moguće informacije na dohvat ruke, ipak završavamo preplavljeni gomilom muzičkog đubreta koji vodeći svetski mediji pokušavaju da proguraju kao novi, sveži zvuk. Svima kojima muzika nije način da ubiju tišinu ili običan soundtrack za svakodnevene aktivnosti, više je nego jasna aktuelna situacija na muzičkoj sceni i u muzičkim medijima, i pri tome bih mogao da prafaraziram Howe Gelba koji je nedavno izjavio da je: “Jedini način da se pojavite na stranicama Pitchforka ili da ugasite bend ili da umrete”. Na ovo bih dodao, jedini način za kvalitetne muzičare, pošto onog djubreta koje pomenusmo malopre na stranicama tog portala i njemu sličnih ima u neograničenim količinama.

Kakve sve ovo veze ima sa britanskim bendom Swervedriver. Pa on je jedan on onih bendova koji je meni lično potpuno promakao tokom 90ih i pored očigledno kvalitetnih albuma. Ne sećam se da ih je, bar meni, iko i to vreme preporučio ili barem govorio o njima.

Swervedriver postoje još od 1989.godine i smatraju se jednim od rodonačelnika shoegaze muzičkog pravca. Osnovu postave i jednine stalne članove čine Adam Franklin (vokal, gitara) i Jimmy Hartridge (gitara). Bend je tokom 90ih objavio četiri albuma Raise (1991), Mescal Head (1993), Ejector Seat Reservation (1995) i 99th Dream (1998). Nakon poslednjeg pomentuog albuma, 1998.godine, bend je prestao sa radom.

U drugoj polovini prošle decenije postalo je popularno ponovno aktiviranje mnogih bendova, koji su stvarali muziku tokom 90ih i prestali sa radom krajem prošlog milienijuma. Na talasu bendova poput Pixies, Dinosaur Jr, The Jesus and Mary Chain i Swervedriver su 2007. godine ponovo počeli da rade, da bi povratnički album I Wasn't Born to Lose You objavili tek 2015.godine. I ovaj album je kod mene prošao potpuno nezapaženo, kao što bi i njihov novi Future Ruins, da za njega nije stigla preporuka od osoba u čiji muzički ukus još uvek mogu da imam poverenja, kao što verujem i retkim muzičkim medijima koji su još uvek zadržali dovoljno integriteta da im se može verovati.

Future Ruins je objavljen u januaru i moram da priznam da na prvo slušanje nije ostavio neki utisak na mene. Nekih meseca dana kasnije rešio sam da mu pružim još jednu priliku i tada je utisak bio potpuno drugačiji. Toliko drugačiji, da već par nedelja svakodnevno slušam ovaj album i on svaki put zvuči za nijansu bolje. Album otvara „Mary Winters“ i donosi nam grundž vajb, sa naizgled jednostavnim gitarskim linijama, ali najbolje stvari se najčešće vešto skrivaju jednostavnošću.

Kada svakodnevno slušate muziku, gotovo od kada znate za sebe, ponekad vam se desi da imate neki čudan osećaj pri preslušavanju nove muzike. Jasno vam je da pred sobom imate dobru, čak i odličnu pesmu ali, kao da vam nešto neodstaje, kao kada vas nešto svrbi a ne možete da se počešate. Sa pesmom „The Lonely Crowd Fades in the Air“ taj osećaj je potpuno nestao, jer ona sadrži sve elemente u pravoj meri, barem one koje ja pokušavam da nađem u gitarskoj muzici u posledniih par decenija. Savršena razmera distorziranih shoegaze gitara i melahnolične psihodelije, odličnih višeglasnih melodija, koje podsećaju na Teenage Funclub, i koje vas teraju teraju vas da ovu pesmu preslušavate iznova mnogo puta i da se pitate - kako vam sve ovo nije bilo očigledno na prvo slušanje?

„Drone Lover“ , „Spiked Flower“ , „Golder Remedy“ i „Good Times Are Hard to Follw“ donose još odlične, gorko-slatke melaholične atmsofere, oslikane kroz melodične distorzirane gitare i vokalne harmonije, dok nas „Everybody's Going Somewhere & No-One's Going Anywhere“ i „Radio Slience“ nose ka psihodeličnime vodama.

Swervedriver su svojim šestim albumom „Future Ruins“ pokazali da su bend koji nema potrebu za bilo kakvim „reinventovanjem“, da nisu opterećeni modernim trendovima i da nakon trideset godina njihova muzika zvuči sveže i zanimljivo. Jednostavno, snimili su jedan od najboljih gitarskih albuma u poslednjih nekoliko godina.