Ne daj mi nikada da odem
Kazuo Išiguro
Dereta, Makart, Plato

Ne daj mi nikada da odem je u osnovi naučno-fantastičan roman, mada će čitaocu to postati jasno tek posle stotinak i više strana, kada se utisak o tome da je svet o kojem Išigurova junakinja, Kejt, pripoveda nekako drugačiji i blago, tek toliko da zagolica znatiželju i održi pažnju, začudan, misteriozan, halucinantan. Međutim, naučno-fantastička potka ni u jednom trenutku ne postaje dominantna jer je prekrivaju i potiskuju elementi obrazovnog i ljubavnog romana.

Pripovest prati odrastanje i dalju sudbinu dvaju ženskih i jednog muškog lika - same Kejt, Rut i Tomi - te se, dakle, služi i slikom ljubavnog trougla, čiju stereotipnost Išiguro uspeva da prevaziđe, iznenađujući čitaoca tamo gde je iznenađenje najneočekivanije.

Prvi deo pripovesti prikazuje detinjstvo i ranu mladost glavnih likova u jednom krajnje izolovanom prostoru, u prestižnom, ali i čudnom internatu čija atmosfera na momente priziva pastoralne idile i utopijske slike zajednice i zajedničkih aktivnosti, a na momente - zatvor, karantin ili neku sličnu ustanovu izuzimanja iz društva. Prikaz dečije psihologije, dečijih igara, "klanova", zavera, svađa i pomirenja, buđenje seksualnosti i svesti o telu, izuzetno je značajan za razumevanje romana.

Drugi deo junake odvodi iz tog malog u "pravi", "veliki" svet, svet zbog kojeg postoje i u kojem treba da posluže svojoj svrsi. Međutim, postojanje tačno određenog cilja ne može da spreči razvoj vrlo komplikovanih emocionalnih i egzistencijalnih situacija. Išigurova junakinja ih opisuje detaljno, sa smislom za emocionalne nijasne, za one naizgled banalne detalje, tričarije, mahinalne gestove, reči i poglede koji, zapravo, čine suštinu ljubavi i prijateljstva, o čemu ova knjiga sve vreme i govori.

Raspad mikro-zajednice i niz tragičnih obrta omogućavaju da se sve bogatstvo emocionalnog sveta otkrije i prikaže još minucioznije i dirljivije. Ipak, smirenost sa kojom junakinja pripoveda, najavljujući i svoju dalju sudbinu, izvesnost patnje i smrti, kao i postepeno razvijanje njenog stila pripovedanja, velika pažnja posvećena prikazivanju samog čina sećanja, ne dozvoljavaju patetici da uguši spektar značenja i pitanja koja se tokom pripovesti pojavljuju.

Ukoliko ste već gledali film snimljen po ovom romanu, nećete se pokajati ako i sam roman pročitate da bi ste, ukoliko se prepustite laganom, blago ustalasanom, ali ne i monotonom toku pripovesti, zaista osetili (više nego saznali) šta, po Išiguru, znači imati dušu i biti čovek.

Prikaz ove knjige je originalno objavljen na blogu Klub Knjigoljubaca.

Preporuka