Outlaw King [2018]
Od popularnih romana ser Waltera Scotta i Roberta Louisa Stevensona, pa do brojnih filmskih ostvarenja visoke, produkcije ponajviše kultnog filma „Braveheart“, zatim „Rob Roy“, „Highlander“, animiranog „Brave“ i kada je Škotska u pitanju, odličnog i nezaobilaznog „Trainspotting“ Škotska i njen narod zadobili su simpatije širom sveta, daleko više nego njihovi južni susedi.
A kako i nebi kada je njihova istorija uglavnom predstavljena kao borba Davida i Golijata, što i nije daleko od istine. Neka od pomenutih holivudskih ostvarenja, veoma pitka i romantična, koje mnogi posmatraju kao reprezentaciju škotske istorije, uistinu su veoma plitka i netačna. U tome prednjači upravo „Braveheart“. Da, Willam Wallace jeste postojao, i jeste smatran jednim od najvećih škotskih narodnih heroja, ali glavna zasluga za pobedu nad Englezima i sticanje nezavisnosti pripada drugom čoveku, Robertu Bruceu.
Upravo je Robert Bruce centralna figura najnovije Netflixovog istrijske drame „Outlaw King“, u režiji škotskog reditelja Davida Mackenzia (Hell or High Water). Od početka je vidljivo da „Outlaw King“ samom vremenskom periodu pristupa znatno temeljnije i tačnije nego drugi pomenuti filmovi.
U njemu nećete videti kršne škotske ratnike sa oslikanim licima. To jeste bila praksa u tom podneblju ali nekih petnestak vekova ranije, u vreme kada su te teritorije naseljavali Pikti, pre dolaska Kelta. Nećete videti ni opšte popularne kiltove, jer su oni postali deo škotske narodne nošnje tek u šesnaestom veku. Od jedne istorijske drame u britanskoj produkciji obično se očekije da bude verna takvim vizuelnim detaljima, jer britanci ne posežu tako često za banalnim romantičnim motivima poput filmadžija u Holivudu, pa tako i u „Outlaw King“ imamo prilično verno predstavljen taj aspekt tog perioda srednjeg veka.
Poput njegovog „Hell or high Water“ Mackenzie i ovde svoje heroje, koji više nego očigledno čine loša dela pokušava da predstavi i pozitivnom svetlu ili da njihova loša dela zakloni onima koje možemo smatrati dobrim. Tako je Robert Bruce, dok se većina njegovih savremenika ponašaju kao razularene životinje, savršeni džentlmen, nežan ,razuman i karakteran muškarca čak i za današnja merila, a kamoli za ona u srednjem veku. Ovo je posebno očigledno u njegovom odnosu prema novpečenoj ženi, ćerki engleskog plemića, koju Bruce mora da oženi kao deo prihvatanja vrhovne vlasti engleskog kralja Edwarda I nad Škotskom. Niko pozdano ne može znati, ne posle toliko vremena takve detalje o naravi i prirodi ovog čoveka, ali ovakve sitnice su tu da bi njegov lik postavili kao „dobrog momka“ u celoj priči, što istorijski gledano iz Škotskog ugla on to i jeste bio, čak i pored činjenice da je ubio svog direktnog protivnika u borbi za nasleđe škotske krune. Postoje dve različite verzije o ovom događaju, jedna je škotska koja tvrdi da je Bruce ubio Comryna nakon svađe zbog Comrynove izdaje, dok engelzi tvrde da je to uradio hladnokrvno, kako bi se dokopao škotske krune.
Generalno u filmu imamo tu polarizaciju, svi škotski plemići, čak i oni neotesani i sirovi u suštini su simpatični, dok sa druge strane imamo engleze, koji su oslikani u potpuno negativnom kontekstu Na osnovu postojećih istorijskih činjenica ne možemo poreći da je takvo predstavljanje engleskih okupatora daleko od istine. Prateći takvu postavku likova imamo da Billy Howle (Edward, Prince od Velsa) daje svom karakteru upravo tu prilično jednodimenzionalnu karakternu crtu, u čemu pak, može biti i dosta istorijske verodostojnosti, posebno ako se zna da je Edward II završio kao kralj kome su glave došli njegovi najbliži podanici, engleski plemići.
Naravno da se da očekivati da će film koji režira škot, o jednom od najvažnijih liova škotske istorije zauzeti stranu. Pa i pored toga ekipa ovog filma ne trudi se da izvrće ili menja istorijske činjenice. Čak da su mnoga svedočanstva o tom periodu nestala u vremenu, zverstva koja su englezi činili nad škostskim stanovništvom i tada a i kroz njihovu zajedničku istoriju, nije nešto što se da zaboraviti vremenom.
„Outlaw Kings“ nudi samo blage, površne ali krvave osvrte na te momente. Brutalne scene postoje, ali su mogle biti malo snažnije podvučene kako bi se razumela netrpeljivost koja tada, ali u velikoj meri i sada postoji između ova dva naroda.
I tako nasuprot, sa pravom ocrnjenim englezima, imamo upečatljivu reprezentaciju Roberta Brucea kroz glumu Chrisa Pinea. Pine nije živopisan i tetralan kao Mel Gibsonov William Wallace, ali kralj to i ne treba da bude. On treba da dominira svakom scenom u kojoj se nalazi i to PIne uspeva. On je kompleksan, često u konfliktu sa samim sobom, on je čovek pred kojim su teške odluke u ozbiljnim vremenima.
Florance Pugh, kao Elizabeth Burgh, engleskinja koja postaje škotska kraljica, takođe koristi svaki trenutak koji ima u filmu da oslika jednu snažnu ženu. Ovde postoji blaga nedorečenost jer Florance Pugh nije dobila dovoljno scena kako bi u potpunosti dočarala dubinu svog lika. Mi vidimo da ona donosi neke teške odluke, čak i kada joj je život u opasnosti, a sve za ljubav čoveka koga poznaje tek par meseci i za koga se udala pod prisilom. Ovo se posebno odnosi na razvoj veze nje i Roberta Brucea, jednostavno nema dovoljno vremena kako bi se detaljno i uverljivo obradio odnos njih dvoje, tako da možemo samo da te nedostatke popunimo predpostavkama izgrađenim ličnim poznavanjem tog istroijskog perioda.
Slično je i sa vezama između plemićkih porodica i klanova, i ukoliko nemate bar neko poznavanje škotske istorije, može vam delovati kao da ste upali u sred priče čiji ste početak preskočili. Neki od škotskih klanova među sobom su se mrzeli više nego što mrze engleze, što je verovatno mana mnogih malih ali ponosnih naroda (pod ovim mali smatram jedino broj populacije) i generalno je ta podeljenost nešto što Škote muči tokom cele njihove istorije sve do danas.
Sve ovo pomenuto ne može se uzeti kao neki preveliki nedostatak samog filma. Sam lik Roberta Brucea i sam taj period škotske istorije je previše kompleksan i obiman da bi se smestio u film od dva sata. Mackenzie je imao zadatak da stvori film u kome će se osvrnuti na važan trenutak u istoriji svog naroda, da pokuša da ga dočara na najbolji mogući u što kraće vreme, i uz sve to da film bude dovoljno atraktivan. U tome je on uspeo, bar ako niste neko ko je cepidlaka po pitanju žanra istorijskih spektakala.
Imao je na raspolaganju odličnu glumačku ekipu u kojoj pored pomenutih glumaca imamo Stephena Dillanea, kao Edwarda I, Tony Currana kao Angus Og Macdonald, glumačku vedetu James Cosmoa kao Roberta Brucea Seniora, kao i veoma upečatljivog Aaron Taylor Johnsona kao Black Douglasa.
Svaka njegova scena je veoma živopisno i vizuelno bogato svedočanstvo srednjevekovnog života. Od prikaza naseobina, gradova, zamkova, prikaza života plemstva i običnih ljudi, u normalna vremena kao i u ona teška. I onda dolazimo do scena borbi koja su najčešće centralnideo ovakvih filmova, i u tom aspektu ovaj film briljira.
Tokom filma imamo sporadične scene borbi koje sve vode do bitke kod Loudoun Hilla, što je prva bitka koju je Bruce dobio u svom životu. Iako tu sad postoje neke istroijske nedoslednosti, poput one da je u stvarnosti Edward I umro par meseci posle ove bitke a ne pre, kao i da verovatno u ovoj borbi nije učestvovao Edward II, već je u ovom filmu to iskorišteno da se doda još jedna pozitivna karakterna osobina Robertu Bruceu, koji poraženog i poniženog Edwarda II pusta da ode sa bojnog polja.
Sve ostalo je prilično verna filmska predstva onogo što se zna o ovoj bitci u kojoj se 500 škota suprostavilo engleskoj armiji od 3000 teških konjanika i savršenom vojnom taktikom potukli ih do nogu. Upravo tih desetak minuta borbe su kulminacija ovog filma. Odlično kadriranje dočarava nam sveošti haos žestokih, nasilnih, krvavih scena borbe prsa u prsa, udara metal o metal, dok se nekoliko hiljada ljudi bori, u blatu do kolena za goli život.
David Mackenzie je snimio jedan dobar istorijski film. Film koji nije tako šljašteći kao „Braveheart“ ali je istorijski mnogo verodostojniji. Film kojim bi, da ga je snimio par godina ranije, možda i uticao da tas referenduma o škotskoj nezavisnosti prevagne na stranu onih koji žele nezavisnu državu.
Ovako škoti su poverovali veoma dobro odglumljenom emotivnom govoru i obećanjima tadašnjeg premijera Davida Camerona i još jednom, po ko zna koji put u svojoj istoriji postali žrtve praznih obećanja iz Londona. Valjda će se neko setiti da snimi film poput ovog pre sledećeg referenduma o škotskoj nezavisnosti, koji će pre ili kasnije svakako doći.
