Sekigahara [2017]
Pre mnogo godina, u kinoteci je bio ciklus filmova Akira Kurosawe. Nakon jednog od filmova, više se i ne sećam kog, znam da je tema bila japanska srednjevekovna istorija, određeno društvo, koje bi sada nazvali hipsterima, možda su se i tada tako zvali ali taj termin je još uvek bio malo poznat, pa su dobijali razna druga imena, naveliko su, na veoma kvazi intelektualan način pričali o raznim kvalitetima filma i Kurosawine režije, sve dok se društvu nije pridružio lik, koga ni tada a ni sada ne možemo nazvati hipsterom i glasno prokomentarisao “Jeb.. ti film, trče uz brdo, trče niz brdo i deru se”. Naravno nakon ovog je usledio muk, brz i tih razilazak hipstera.
I pored toga što je Kurosawina genijalnost očigledna, ovo je i dalje prva stvar koja mi padne na pamet kada vidim neki od njegovih filmova ili pak neki od japanskih filmova sa temom japanske srednjevekovne istorije, pri čemu moram izuzeti filmove Takashi Miikea. To mi je i prvo palo na pamet kada sam video najavu za istorijski ratni spektakl “Sekigahara” režisera Masatoa Harade zasnovanog na istoimenom romanu Ryotaro Shibae iz 1966.godine.
Mnoge nacije imaju svoje velike bitke, koje su na jedan ili drugi način odredile sudbinu nacije. Bitka kod Hejstingsa, bitka kod Getisburga, ove sa ovih prostora neću ni pominjati, bitka kod Sekigahare je promenila tok japanske istorije, i ovo je prvi film u japanskoj kinematografiji koji se bavio isključivo ovim događajem što ga čini veoma hrabrim filmskim delom Harade. Harada je veoma obimno delo Ryotaroa Shibe znatno sažeo i od 500 likova koliko imamo u romanu sve sveo na 50tak u filmu.
Ako mislite da će to pomoći da lagano pratite film grdno se varate. Za gledanje ovog filma ipak je potrebno neko poznavanje kasnog Senkoku perioda, koje sam ja imao, ponajviše zahvaljujući strateškim kompjuterskim igrama iz Total War serijala Shogun i Shogun 2. Ove igre u jednom delu obrađuju upravo taj period, i u sebi nose veoma detaljnu enciklopediju koja obuhvata japansku istoriju, u mnogo aspekata. Pored istroijskih događaja nude detalje o mnogobrojnim glavnim akterima ali i o životu u tom periodu, vojnoj taktici, jedinicama itd.
Fokus filma je na dve ličnosti Ishide Mitsunarija (Junichi Okada), komadanta vojske zapada i Tokugawe Ieyasua (Koji Yakusho), komadanta vojske istoka, kao i brojnih karaktera koji su bili u njihovoj blizini. I tu nastaje prvi problem sa ovim filmom.
Verujem da japancima nije teško pratiti film jer prepostavljma da većina poznaje svoju istoriju i njene glavne aktere. Ali gledaocima van Japana biće prilično konfuzno bar na početku, dok pohvataju ko je Sakon Shima, Hideaki Kobayakawa, Hideie Ukita, Ishin Shimazu, Hideyoshi Toyotomi.
Harada ne ulazi previše u detalje i želi da pojača dinamiku filma kratkim dijalozima i scenama u kome nema mnogo objašnjenja o tome šta se dešava i zašto se nešto dešava. A dešava se puno toga, što ćete možda pohvatati tokom filma a možda i ne, ali biće vam jasno da tu svako svakome zabada nož u leđa, od saveznika očas posla postaju ljuti neprijatelji, što je manje više karakteristika za celu srednjevekovnu istoriju Japana, bar onima koji je pojednostavljeno gledaju iz perspektive zapadne civilizacije.
Slično je i u toku samih borbi, koje su veoma dobro prikazane, bez previše nepotrebnih epskih momenata, ali na početku pomalo haotične, jer vojske i jedne i druge strane se ne razlikuju previše, pa uglavnom vidite gomile istih vojnika koji mlate jedni druge kopljima i mačevima, često i ne znate ko je ko, ali to je valjda i prokletsvo građanskih ratova.
Iako gubitnik, Ishida Mitsunari je ovde predstavljen kao pozitivan lik, i film navodi simpatije gledaoca ka njegovoj strani. Mitsunari je, naravno kao gubitnik, do nedavno u japanskoj istoriji slikan, kao nesposoban, nečastan i nepošten činovnik, koji je daleko ispod časnog samuraja, jer ipak na kraju, posle izgubljene bitke nije imao hrabosti za seppuku, već je uhvaćen i pogubljen.
“Sekigahara” nam daje potpuno drugu sliku Mitsunarija, što poslednja istorijska istraživanja i potvrđuju. Da je bio odličan ratnik i strateg, sin samuraja, ali i osoba veoma napednih shvatanja, koji je jasno video sve loše strane aktuelnog društvenog uređenja i želeo je to da promeni, osoba koja je želela da upozna druge kulture i uči od njih a ne da ih porobi, što su japanci i pokušavali tokom svoje istorije, bar u onim kratkim periodima kada se nisu makljali među sobom.
Tokugawa, koga je odlično odglumio Koji Yakusho je sa druge strane prikazan kao tradicionalista, koji spletkama i prevarama uspeva da pridobije većinu plemića i odnese pobedu u ključnoj bitci, koja jeste donela gotovo tri veka mira u Japanu, ali verovatno u trasirala razvoj Japana duboko ukorenjen u tradicionalnim vrednostima i veoma dugu izolacionističku politiku.
Harada je ženskim likovima dao mnogo više prostora i ulogu koja nije tipična za japansku kinematografiju, pa donekle i kulturu.
Ženski likovi, počev od Hatsume (Kasumi Arimura), odlične ratnice i ninje koja osvaja Mitsunarijevo srce, ili Hanano (Noriko Nagaoshi), žene Sakona Shime, predstavljene su kao veoma snažne osobe, ratnice, savetnice, snažne ličnosti što je potpuno suprotno od ženskih karaktera tipičnih za filmove sa temom japanske istorije.
“Sekigahara” nudi mnogo više u celokupnom kvalitetu nego što navedeni, ne možemo reći nedostaci, već pre blage nelagodnosti, koje povremeno ometaju film, jer, recimo sa vremena na vreme mora se konsultovati wikipedija.
Imamo odličnu glumu, i pored navedenog Koji Yakushoa, ili Kasumi Arimure, imamo odlične uloge i Junichia Okade i Takehiro Hira, kao Sakona Shime, koji je odlično otelotvorio snagu samuraja i kao i njegovu borbenu veštinu u ulozi jednog od najpozitivnijih i najomilejnijih japanskih istorijskih heroja.
Još jedan od pozitivnih aspekata je i pokušaj Harade da potpuno verodostojno predstavi istorijske događaje a posebno i samu bitku, ponekad je to na uštrb opšteg utiska koje gledaoc može imati ali u celini donosi mnogo više nego što uskraćuje, što je na kraju i opšti utisak ovog filma.
