Pass Over [2018]
Dva afroamerikanca na uglu ulice Martina Lutera Kinga čekaju dolazak Mesije dangubeći u dokoličarskim razgovorima i kontemplaciji o sreći, vremenu i rasnim problemima, u pozorišno-filmskoj adaptaciji Beketovog Godoa, a sve u režiji Spajk Lija (Spike Lee).
Nakon višegodišnje krize Spajk Li se napokon ponovo hvata u koštac sa rasnim problemima, što mu u svetlu političkih previranja u Americi dođe kao savršen trenutak za najkvalitetnije američke autore, koji su svoj uspon gradili osamadesetih godina prošloga veka.
Među njima Spajk Li predstavlja verovatno najznačajnije ime.
Ali, da ne bismo previše filozofirali na temu njegovih prethodnih radova, na koje se Pass Over prirodno naslanja, važno je istaći da noviji Lijevi radovi imaju sopstvenu vrstu identiteta i prepoznatljivosti, koja nažalost nije visoko vrednovana u kritičarskim krugovima, baš zbog pominjanog nasleđa i bremena iz osamdesetih.
Pass Over nije jednostavan za gledanje. Dva afroamerikanca na uglu ulice Martina Lutera Kinga već nose političku poruku o prošlim vremenima, koja ukazuju na značaj boraca za prava i njihovo žrtvovanje, ali ta poruka ima gorak ukus, jer je očigledno da ta borba i dalje traje, samo drugačijim sredstvima, a stare podele i dalje tinjaju u pozadini zapaljivih govora i policijske brutalnosti na terenu i ulicama.
Sam koncept je interesantan, i definitivno osvežavajući, jer gledaoce stavlja u čudnu perspektivu, atipičnu za današnje poimanje igranog filma. Ali, Spajk Li je još jednom dokazao da s pravom nosi oreol jednog od najznačajnijih reditelja savremenog američkog autorskog filma, i to Pass Over dobrano potvrđuje.
