Blade Runner [1982]
Velika tema suočavanja sa činjenicama života predstavljena je sa adekvatnom ambicijom i raskoši u Ridli Skotovoj superiornoj adaptaciji snažnog, ali pomalo nezgrapnog romana Philipa K. Dicka Da li androidi sanjaju električne ovce?
Potencijal SF-a da zaobiđe "stvarnosne" probleme i da prevaziđe oponašanje svakodnevnog života prepoznata je i veličanstveno realizovana u ovom remek-delu žanra. Ukorenjenost u petparačkoj (pulp) prozi SF-a i noara vidljiva je – ali preobražena, jer ti su koreni transcendirani kao u prozi Rejmonda Čendlera i Vilijama Barouza (koji je skovao frazu "Blade Runner").
Detektiv u kišnom mantilu, Rik Dekard (Harison Ford) angažovan je da "penzioniše" grupu odmetnutih replikanata (androida sa ograničenim životnim vekom). Dekard ima određene sumnje vezane za svoj posao (on je, praktično, SF verzija lovca na ucenjene glave iz vesterna), ali susret sa liderom replikanata će ga naterati da posumnja i u svoj identitet i humanost.
Roj Beti (Rutger Hauer, u legendarnoj ulozi) mozak je i duša te grupe, sa glavnim ciljem: da susretne svog Tvorca i zatraži ultimativnu popravku: uklanjanje smrtnosti. Futuristički noar je prisutan u smislu ikonografije (sumornost, kišom okupane ulice Los Anđelesa 2019. godine), ali i u raspoloženju noarskog fatalizma: replikanti su, u osnovi, DOA (Dead on Arrival: na neki način, već su mrtvi kad stignu na Zemlju). Ukleti "ubrzanim raspadanjem", oni su u misiji uzaludnoj od samog početka. Ipak, Beti želi da sazna može li Tvorac da popravi ono što je načinio.
"Sve što je želeo bili su isti odgovori koje i mi ostali tražimo," razmišlja Dekard. "Odakle sam došao? Gde idem? Koliko mi je preostalo?"
Kao bajronovski buntovnik, Beti je luciferska figura koja uništava svog stvoritelja u dirljivoj sceni čije su tragične implikacije neuporedive ne samo u SF-u, već na filmu uopšte. U neočekivano poetičnom kraju, Lucifer evoluira u Hristoliku figuru, spasivši život svog ubice.
Tehnički gledano, on/to je mašina, ali na kraju stiče dušu koja je više od ljudske: "Video sam stvari koje vi, ljudi, ne biste verovali. Zapaljeni ratni brodovi blizu Oriona. Gledao sam C-zrake kako svetlucaju u mraku pored Tanhojzerove Kapije. Svi ti trenuci će biti izgubljeni u vremenu, kao suze na kiši. Vreme je da se umre..."
Zadivljujuća scenografija Dejvida Snajdera i Lorensa G. Pola zajedno sa tada najsavremenijim vizuelnim efektima (koji su odlično ostarili, odnosno drže se bez problema i više od tri decenije kasnije) stvorila je jedan od najnezaboravnijih ambijenata bilo kog filma, bez obzira na žanr.
Atmosfera je u velikoj meri poboljšana fenomenalnim atmosferičnim skorom Vangelisa i oštrom ali gde treba i nežnom fotografijom Džordana Kronenveta. Čitava glumačka ekipa je odlična, uključujući i Šon Jang, nezaboravnu u ulozi fatalne žene osuđene na životni vek od samo 4 godine. "Šteta što ona neće živeti! Ali, s druge strane, ko od nas hoće?"
ISTREBLJIVAČ će živeti: njegovi kvaliteti su vanvremenski.
