Arcade Fire - Everything Now [2017]

Jul 28, 2017

Arcade Fire

Everything Now

Columbia / 2017

6.5

Arcade Fire su verovatno jedan od najvećih i najoriginalnijih bendova ovog milenijuma. Kada kažem najveći ne mislim, naravno, na broj prodatih albuma ili globalnu popularnost, već na njihovu moć da kreiraju originalno i vanvremensko muzičko delo, i iza sebe imaju četiri fantastična albuma, koji u potpunosti opavdavaju ovu tvrdnju.

Sa svakim od svojih albuma oni su definisali novi zvuk, nove trendove i pomerali granice. Već prvi njihov album „Funeral“ (2004) je bio apsolutno remek-delo, koji je pokazao da se radi o grupi fantastičnih i enormno talentovanih muzičara, a na svakom sledećem albumu bend je dolazio kao još jači i uigraniji entitet.

Njihova glavna snaga dolazila je pre svega u činjenici da su oni bend koji stvara i komponuje albume kao celinu a ne albume koji su skup dobrih pesama. Svaki od albuma bio je izraz njihovog stava i svaki je bilo veoma lako slušati od prve pesme do poslednje, u jednom dahu, nanovo i nanovo.

Glavna odlika njihove muzike bila je konstantnoj promeni dinamike i ritma i sve to ukomponovano sa savršenim aranžiranim vokalima, melodijama i harmonijama. Čak i na njihovom četvrtom albumu „Reflektor“, koji deo publike nije dobro dočekao zbog veoma očigledne promene u zvuku, lako je bilo primetiti da su u osnovi to iste one savršene pesme Arcade Fire, kao i na prethodnim albumima, samo što su, inspirisane elektro popom osamdesetih „obučene“ u drugačiju odeću.

Ako ste pažljivo slušali njihov treći album „The Suburbs“ ta promena u zvuku bila je nagoveštena na zadnjih par pesama.

„Reflektor“ je jedan od onih albuma kojima treba malo više vremena da vam uđu pod kožu i da ih zavolite, tj. ako album ne otpišete na početku jer ste razočarani što je bend u osnovi gitarski zvuk zamenio melodijama koje grade klavijature. Ako pak dozvolite, onda lagano shvatite da su pesme poput „Afterlife“, „It’s Never Over (Oh Orpheus)”, “We Exist” apsolutno grandiozne.

Sve ovo sam pokušao i sa njihovim petim albumom „Everything Now“, preslušao ga mnogo puta poslednjih dana i jednostavno onaj prvi utisak se nije mnogo promenio. A on je da su se Arcade Fire po prvi put u karijeri sapleli, iako sam album ne odskače mnogo od zvuka prethodnog „Reflektor“.

Prvi i naslovni singl „Everything Now“, očigledno inspirisan melodijama koje nam je pre mnogo godina donoslila nezaboravna ABBA, deluje kao da će peti album biti prirodni naslednik prethodnog. Ostalih nekoliko singlova „Creature Comfort“ „Signs of Life“ i „Electric Blue“ su bili na tom tragu. I to je otprilike sve što možete čuti od ovog albuma. Ako pak i ove pomenute pesme stavite rame uz rame sa onim što su Arcade Fire ranije radili videćete koliko deluju bledo, neubedljivo i nebitno.

To je manje-više slika i celog albuma. Dub synth „Petar Pan“ je previše jednoličan, a onda se ova pesma pretapa u reggae „Chemistry“ , koja je najblaže rečeno dosadna i iritantna, i koja ima dostojnu konkurenciju u pesmi „Good God Damn“.

„Infinite Content“/“Infinite_Content“ je pesma iz dva dela, u kojoj bi prvi deo, garažni rock nešto najbliže muzici sa albuma „The Suburbs“ ali kako Butler tokom obe pesme ponavlja samo dve rečinice „All your money is already spent/On infinite content!" i "Infinite content/We're infinitely content“ , na kraju deluje previše repetitivno, što možda odgovara nameri da kritikuje repetativno, dosadno, konzumersko društva u kome živimo i u kome se životi svode na beskrajnu kupovinu. Jedini problem je što su Arcade Fire i ranije to radili ali na mnogo zanimljivije i oštrije načine.

Pri kraju albuma, na pesmama „Put Your Money on Me“ i finalnoj „We Don’t Deserve Love“ Arcade Fire počinju da liče na sebe, ali i ove dve pesme bi se u najboljem slučaju našle kao B-strane singlova sa albuma „Reflektor“.

Sa albumom „Reflektor“ krenuli su na turneju koja je trebalo da ih uvede u ligu bendova koji pune stadione, ali i pored veoma dobrog albuma ta turneja i poluprazni koncertni prostori su pokazala da oni još uvek ne spadaju u tu kategoriju.

Ove godine su objavili da su potpisali za veliku izdavačku kuću Columbia, uz pomoć koje će lakše ostvariti svoje ciljeve, čak i pored bledog albuma kakav je „Everything Now“.

Produkcija koju su radili Thomas Bangalter (Daft Punk), Geoff Barrow (Portishead) i Steve MacKey (Pulp), pomogla je bend da dostigne dance/disco zvuk kojem su težili na albumu „Reflektor“ . I pored toga je „Everything Now“ najslabiji album u karijeri benda, ali i dalje na njemu ima pesama koje bendu mogu održati „glavu iznad vode“ a sa hitovima poput naslovne „Everything Now“ „Creature Comfort“ i možda najbollje na albumu „Electric Blue“, i pre svega sa marketingom nove izdavačke kuće privući i novu publiku.

„Everything Now“ je album koji bi mnogim sada popularnim bendovima i muzičarima bio vrhunac karijere, ali kada je Arcade Fire u pitanju, bend koji je stvorio „Funeral“, Neon Bible“, „The Suburbs“ i „Reflektor“, pesme sa ovog albuma jednostavno nisu dovoljne da zadovolje publiku koja ih prati već više od jedne decenije, i zato je ukus koji ovaj album ostavlja znatno gorči nego što to realno jeste.