Run The Jewels - RTJ3 [2016]
Ako je pokret, muzika, fenomen, šta god nazvali Rokenrol u Srbiji, prešao put od mejnstrim kulture bivše SFRJ, buntovnog pokreta devedesetih, sredovečnog dosadnog gospodina prve decenije 21. veka, do beskorisnog i bezidejnog socijalno mrtvog marginalca na aparatima za disanje u današnje doba, Hip Hop kultura u Srbiji, ili njegov najvidljiviji proizvod, Rap, uz časne izuzetke, nikada nije ličio ama baš ni na šta. Nekakvi pokušaji s kraja osamdesetih, pre svega davno zaboravljeni Budweisser, zatim Sunshine i još par bendova i repera, možda su davali nadu da će se bunt i stav prema socijalnom okruženju kakav su tada imali Public Enemy I N.W.A. preliti i u ratno-inflacijsko okruženje tadašnje Srbije. Pokušaja je bilo, ali svako nekritičko prenošenje tuđe podkulturne matrice u našu istočno/evropsko/zapadno/seljačko/balkansku močvaru rezultiralo je zaista neviđenim transferima blama, i u tome se uporno uspeva i danas. Opet, lepo je bilo čuti izuzetke kao što su to bili Robin Hood 1991, ili Hain Teny tamo nekih dvehiljaditih, samo što moj mozak teško vari razne Marlon Brutale i Mimi Mercedese, koje ovdašnji milenijalsi i ostali internet nolajferi i propala studentarija dižu u nebesa. Mislim da je problem u kontekstu, jer N.W.A svakako imaju pravo da budu neobrazovani getoizirani momci, koji drugačiji izraz za svoju socijalnu depriviranost i diskriminaciju i ne mogu da izraze na pametniji način nego kroz jednostavnu rimu “Fuck The Police”, i time jednostavno opišu problem brutalnosti sistema prema marginalnim grupama; kada to uradi BS kroz “Sistem te laže”, ako imaš IQ bar malo veći od stotke, opravdano se upitaš, na prvom mestu, o kakvom sistemu pričamo i daj bože da nekada imamo nekakav sistem, a kada se zna ko laže, i taj neko ili ti neki imaju ime, valja dobro razmisliti je li problem u političkom slepilu, ili poznatoj disciplini u Srbalja pod nazivom “ne zameraj se” ili “ne talasaj” (or get payed to confuse the masses). Drugo, ako je navijačka kultura u Srbiji simbolički u poređenju sa afroameričkom kulturom, koja ima dugu tradiciju gaženja svakog dostojanstva, ili sa evropskom kulturom getoiziranih manjina koje trpe svakodnevnu represiju, onda smo mi to po običaju sve pogrešno razumeli. Ima i na tom trulom zapadu raznih Mimi Mercedesa, Furija Đunte, i ostalih fiftisentova, samo se kod njih uočava izvesna doza kempa ili se bar upakuje da liči na dopadljivo đubre.
Kod nas se to nabaca u lonac pun šabansko kvazi/urbano/blokovskog/turbo folk đuveča, bez trunke autoironije ili kritičke distance (opet, čast izuzecima), a o političkim i socijalno angažovanim temama možemo samo da sanjamo. Na tom trulom propalom liberalnom zapadu možeš da sklepaš kompoziciju “Fuck Martinez” koja pljuje i psuje lokalnog političara u paketu sa suprugom (2 Live Crew); u ovom našem post socijalističkom tranzitu u feudalizam, sada već mogu da vas tuže za polno uznemiravanje ili kako se već to zove, a hrabrost i ludost prozivanja političara u pesmama ne postoje ni u tragovima.
El-P I Killer Mike su daleko od obrazovanih underground repera kao što su nekada bili Disposable Heroes ili KRS-1, daleko su od udobnog odrastanja u USA srednjem sloju i korišćenja benefita istog. Ali eto, Killer Mike je uspeo da evoluira od klinca koga je u 16-toj godini majka učila da kuva krek, do anagažovanog političkog aktiviste koji prati Bernija Sandersa u kampanji. El-P je od Njujorškog luzera i potpunog fijaska svog matičnog benda Company Flow (koji je bio izviždan kada su bili predgrupa bendu Beasty Boys) uspeo da se leveluje u aktivistu za zaštitu životne sredine, fana Ralpha Nadera, i da napravi sjajnu solo karijeru. Fuzija njih dvojice je napravila Run The Jewels (ime iz stiha LL Cool J, “Mamma said knock you out”), možda najbolji hip hop proizvod današnjice, pored etabliranih La Coka Nostra.
Logo Run The Jewels takođe ima svoju priču, i izgled se menjao iz albuma u album. Killer Mike objašnjava: “Za nas, na albumu RTJ1 ruke su bile u vezi sa uzimanjem onoga što je tvoje" - tvoj svet, tvoj život, tvoj stav. U RTJ2 ruke su umotane u zavoje, označavajući povrede i lečenje, što je za nas predstavljao rast u idejama i ton tog albuma. Za RTJ3 omot smo izbacili zavoje, nestao je lanac i ruke su pretvorene u zlato. Za nas to predstavlja ideju da postoji ništa do onoga što postoji izvan tebe. Ti si dragulj (jewel).”
Run The Jewels 1 I 2 slušao sam paralelno sa El-P solo radovima, i to je predstavljalo veoma prijatno iskustvo. Kvalitetna produkcija, dobar beat i zajebantski tekstovi kao da gađaju esenciju onog izgubljenog sastojka hip hopa, da nisi isfrustrirani kompleksaš, da imaš stav i da te zabole šta ko misli. Nema ovde visoke mudrosti niti metafizčkih tekstova, ali ima jasnih stavova, ima precizno usmerenih kritika i slojevitih rima.
Treći studijski album ovog dua digitalno je objavljen 24. decembra 2016, tri nedelje ispred svog predviđenog datuma objavljivanja, i u fizičkom obliku se našao u prodaji 13. januara 2017. godine. Ovaj album služi kao nastavak njihovog albuma iz 2014. godine, Run The Jewels 2. Na albumu gostuju Danny Brown, Joi, Trina, Boots, Tunde Adebimpe, Zack de la Rocha, i Kamasi Vashington. Album je podržan od strane tri singla: "Talk to Me", "2100" i "Legend Has It". Slično kao i Run The Jewels 2, objavljen je kao besplatan download na njihovom sajtu, a kasnije fizički objavljen na CD i LP.
RTJ3 je u suštini njihov manifest, izliv besa i prkosa koji nikada ne gubi iz vida ciljeve: okupljanje ugnjetavanih, pozivanje na odgovornost, i rušenje socijalnih barijera. Album je dobro tempiran, i fino podešen kao deklaracija koja se suočava sa vladajućim slojem (na albumu označenim kao "Masters") sa smrtonosnom preciznošću; to je rap kao otpor. RTJ nemaju velike ideološke (leve) poruke ili političke aspiracije , njihov Molotovljev koktel shit-talking rima i nefiltrirane neposlušnosti odnosi se na realnost u kome caruje predsednik koji je demagog , i njihovo ukazivanje na realnost kakva jeste ne pretenduje da se dopadne nijednoj dostupnoj politici, što je od vitalnog značaja ako želite da zauzmete prazno mesto koje su nekada popunjavali Public Enemy, na primer. RTJ imaju i onaj najbitniji sastojak hip hopa, stav i hrabost da se realnost predstavi kakva jeste, da se rasizam i rasne tenzije nazovu pravim imenom, i da se pri tom ne ode u banalizaciju i zadrži onaj ulični (u najboljem značenju tog pojma) “I don’t give a shit what U think about me attitude”.
RTJ su sjajno probili led kooperacijom sa DJ Shadow u singlu Nobody Speak, gde su maestralno prozvali Trampa, licemerje elite i sve ono što u drugom pakovanju imamo i kod nas, a zbog čega imamo osećaj da smo više stoka nego ljudi. RTJ 3 je odličan nastavak ovog singla, korektno isproduciran, i sa savršenim tajmingom, u vreme kada se misli da je svaki bunt na izdisaju. Ono što je pozitivno, RTJ3 jeste bunt, ali je bunt uz koji može da se igra. Čekamo slično kod nas, potencijala imamo, samo da se skupe cojones, opere mozak od predrasuda i krene da se radi.
