Other People [2016]
“Sundance indie” bi mogao postati termin za žanr negde između komedije i drame sa obaveznim disfunkcionalnim ljudima na životnim prekretnicama i njihovim disfunkcionalnim familijama i disfunkcionalnim prijateljima koji im tu pomažu. A onda bi jedan od žanrovskih standarda bio tip na pragu 30-te, ali još uvek bez opipljivog uspeha u životu, koji se vraća kući u svoje selo / predgrađe kako bi se brinuo o bolesnom roditelju, što će mu pomoći da u glavi posloži stvari koje naziva svojim životom.
U Other People, rediteljskom debiju scenariste Chrisa Kellyja, taj lik je David (Plemons), gay-scenarista stacioniran u New Yorku koji upravo proživljava najgoru godinu u životu: raskinuo je sa dečkom (Woods) i pilot-epizoda neimenovane TV-serije na koju je potrošio godinu dana svog života nije prihvaćena od strane TV mreže. Bolesnik u priči je Davidova majka Joanne (Shannon), nekada vesela i energična žena koja umire od raka i upravo je rešila da prekine sa lečenjem koje nema efekta, pa dokle izdrži – izdrži. Tu su još i otac Norman (Whitford) koji i posle 10 godina otkako se sin deklarirao kao gay ne može prihvatiti njegovu seksualnu orijentaciju, dve mlađe sestre i još gomila familije među kojima po otkačenosti i izgubljenosti prednjače baba i deda (Squib, Dooley) koji kao da su zalutali iz nekog drugog filma, ali na onaj simpatičan način.
U suštini, u Other People nije jača strana “šta”, jer smo to već gledali nebrojeno puta, nego “kako”. Chris Kelly je vešt pisac i scenarista, naročito kad su u pitanju komedije, i igra na poznatom terenu, ne bojeći se klišea, ali u svemu tome uspeva da bude iskren i unikatan. Davidove nedaće ne deluju kao konstrukcija, već kao onaj “sudija, sviraj kraj” momenat u životu kada nam se sve skupi u najgorem mogućem trenutku, momenat koji je svako od nas preživeo. On se s tim ne nosi sa besom ili rezignacijom, već sa iskrenom zbunjenošću koja je podvučena najblesavijom scenom u filmu u kojoj on upoznaje mlađeg brata svog prijatelja iz mladosti koji je od bebe izrastao u kitnjastog gaya. Takođe, odnos do bolesti je iskren: Joanne nije jedna od onih pomirenih i premudrih umirućih majki koja deli životne savete svojoj familiji, naprotiv, ona je prestrašena onim što je čeka, mrzi svoju bolest i teško se nosi sa onim što postaje.
Precizno napisan tako da se ton između komedije i drame smenjuje nežno i ritmično i školski neprimetno režiran, Other People se jako oslanja na glumce koji sa uživanjem uranjaju u svoje likove. Karakterni epizodisti Paul Dooley i June Squibb su na svom terenu u ulozi izgubljenih staraca koji baš i ne kapiraju moderni život. Jesse Plemons je u svojoj interpretaciji Davida i njegove zbunjenosti suzdržan taman onoliko koliko treba, dok je Molly Shannon okean emocija kao umiruća majka. Other People svakako upada u tip, ali mu se veština izvedbe ne može poreći.
Preuzeto sa Film na dan
