Body Count - Bloodlust [2017]
Ice –T (Tracy Marrow) uzdramao je muzičku scenu krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, prvo svojim solo albumima, a zatim debi albumom svog rap/metal benda Body Count i tada velikim i kontroverznim hitom “Cop Killer”. Glavna poruka njegove muzike su tada bili problemi rasizma i socijalne podele u američkom društvu. Dvadeset pet godina kasnije, Body Count i Ice-T i dalje govore o istim problemima na isti način, samo je sada pitanje da li ovu publiku sačinjenu od milenijalsa i hipstera uopšte dotiču takve poruke i problemi. Da li mlade generacije briga za bilo šta drugo osim njihove lične udobnosti i statusa na socijalnim mrežama?
Ono što je uvek bio glavni cilj čvrstih i žestokim muzičkih žanrova, poput panka, hard cora, metala, je da sav taj bes i nezadovoljstvo socijalnim i političkim stanjem društva u kome žive kanališu u sirovu, agresivnu i beskompromisnu muzičku formu. I to je nešto u čemu je većina bendova i muzičara nastalih u novom milenijumu u potpunosti omanula. Ono što smo dobili su nekakve nu-metal baljezgarije i kvazi punk bendovi, umišljeni hip hoperi, koji su okupirali muzičke magazine, web portale, televizijske programe, više svojim glupostima i skandalima nego kvalitetnom muzikom, gurajući malo onih ozbiljnih muzičara i umetnika daleko od očiju javnosti. U ovakvoj klimi sedmi album benda Body Count može zvučati u poptunosti kao povratak u prošlost, i to ne zvuči uopšte loše, naprotiv, zvuči kao osveženje.
Body Count nisu mnogo toga menjali u svom zvuku svih ovih dvadeset pet godina koliko postoje. I kao što sam Ice-T kaže Body Count je zasnovan na tri njemu omilejna benda - Black Sabath, Suicidal Tendencies i Slayer u kombinaciji sa hio hop i rap elementima. Ovaj monolog je uvod u njihovu obradu legedarnog hita “Raining Blood” grupe Slayer, u kojoj, ruku na srce, Body Count nisu mnogo toga ni menjali , osim što dodali malo hip hop senzibiliteta i ritma, ali kada je pesma savršena nemate ni potrebe da to učinite. Ostatak pesama stvoren je po manje-više istoj formuli. Ice-T vam govori o raznim nepravdama, rasizmu, izdaji, nasilju u afroameričkim zajednicama, socijalnoj nepravdi, dok vas sa druge strane Ernie C i Juan of the Dead razbijaju žestokim, ekspolzivnim rifovima, praćeni ubitačnom ritam sekcijom Vincenta Pricea na bas gitari i Ill Willa na bubnjevima. Body Count je sastavljen od izvanrednih muzičara i to osetite u svakom trenutku svake pesme na ovom albumu.
Album otvara “Civil War” na kojoj poruku na početku čita Dave Mustain (Megadeath) i sama poruka pesme uveliko je usmerena na trenutnu američku administraciju. Od gositiju tu je još Max Cavalera (Seputlura) i prepoznaćete njegov moćan vokal u “All Love is Lost” i Randy Blythe (Lamb of God) u pesmi “Walk With Me...”.
Ice-T je direktan i neposredan u svojim stihovima koje prezentuje sa još većom količinom besa i agresije nego na prethodnim albumima. Bez uvijanja upire prstom u pojave koje on smatra krivcima za ovakvo stanje, i sve se na kraju svodi na odnos onog 1% koji drži celo bogatstvo ovog sveta prema 99% koji su u potlačenom položaju. Razlike u boji kože ne postoje, već samo one u debljini novčanika, i rasizam i šovinizam i svi ostali izmi samo su način za kontrolu podjarmljenih klasa u modernom društvu. Naravno da je dobar deo pesama upravo i posvećen rasnim nemirima koji su potresali Sjedinjene Američke Države prethodnih godina. Odlična “Black Hoodie” , “No Lives Matter” govore upravo o tome, o policijskoj brutalnosti prema amerikancima afričkog porekla, što nekima može da deluje ironično jer sam Ice-T već sedamnaest godina glumi policajca u veoma popularnoj tv seriji “Law & Order: Special Victims Unit”.
Body Count je jedan od retkih žestokih gitarskih bendova iz devedesetih koji je sa pristojnom dozom dignetiteta preživeo početak novog milenijuma. Ice-T, Ernie C, Juan i Vincent Price su već duboko u šestoj deceniji ali i dalje svojom muzikom daju daleko više energije i snage nego gomila našminkanih bendova koji sebe smatraju glasnogovornicima ove generacije. I pored svega ostaje pitanje da li će poruka koju želi da Ice-T prenese uopšte doći do nekoga. Generacija 90ih koja je bila uzdrmana njegovom muzikom tada, sada je već uveliko umorna od svega, a ova mlada, pa, dok imaju Drake, Westa i slične za uzore, teško da će im značiti šta matorac poput Ice-Tja želi da kaže.
