Julieta
Canal + France, Cine +, Deseo
Režija: 
Pedro Almodovar
Scenario: 
Pedro Almodovar, Alice Munro
Zemlja proizvodnje: 
Spain
Jezik: 
španski
7.5
7

Novi film Pedra Almodovara u njegovom prepoznatiljivom stilu i dizajnu. Ovaj put se odlučio za adaptaciju tri kratke priče kanadske autorke, dobitnika Pulicerove nagrade, Alis Monro (Alice Munro), čija je glavna junakinja Juliet Henderson, naravno, preimenovana u Julieta i smeštena u Madrid umesto Kanade.

Film zaiste ne možete nikako pomešati sa radovima nekog drugog reditelja, ovo je još jedan tipičan proizvod briljantnog uma Pedra Almodovara. Ovog puta, Almodovar pokušava da pred našim očima razmota zamršeno klupko emocija i tajni koje se kriju u srcu jedne, naravno, žene. Ovaj proces se proteže kroz tri dekade i za tu potrebu su uključene dve glavne glumice - svaka u svom elementu i u svojoj dekadi. Stvorena je jedna nekonvencionalna priča, preciznije misterija bez pravog zločina. Prava misterija je zapravo glavna glumica i kako jedan slučajan susret skreće njen život na poseban kolosek. Nekako, možda i slučajno, susret se upravo događa u vozu.

Mladu Julietu, sredinom 80-ih godina prošlog veka, glumi izvanredna Adriana Ugarte. Njena upečatljiva pojava podseća na nadrealnu Deril Hanu (Daryl Hannah) iz filma Blade Runner.  

Starija Julieta je Ema Suarez. Sem skoro identične frizure, nema mnogo dodirnih tačaka između dve Juliete. Na neki način, može se reći da je Almodovar dosta rizikovao koristeći dve glumice u istoj priči ali se rizik isplatio. Cilj je bio prikazati ranjenu dušu jedne usamljene žene a podela jedne, glavne uloge je upravo pojačala taj efekat. Adriana Ugarte igra Julietu sa puno životne energije dok je Ema Suarez predstavlja kao kompleksnu osobu sa dosta emocionalnog tereta preko svojih leđa. Uživanje je gledati kako se ta kompleksnost razvija kako film odmiče. Što se tog tajminga tiče, Almodovar ga je odradio bez greške. Ono što se može zameriti je sam rasplet na kraju koji je ifiltriran, nekako urađen na brzinu i bez neke prave katarze. Iako nosi dozu optimizma, strpljivo građenje priče sa emotivne strane vas nekako onda ostavi nasukanim na obali...

Pedro Almodovar je ostao dosledan svojim idejama, unoseći i ovde, skoro u svakoj sceni svoj lični dizajn i pečat sa pozadinskim slikama, posterima i živim bojama. Jedna prava ekspresija ličnih ukusa i estetike. Čak su i figure od terakote, koje se provlače kroz ceo film, iz njegove lične kolekcije. Nećete pogrešiti ako se odlučite da provedete nekih dva sata uz ovaj film.

 

Preporuka

share
share