Hachi-ko [1987]
Ova neverovatna priča o vernosti, vezanosti i ljubavi jednog psa prema svom gospodaru je jedna od najprepričavanijih i najispirativnijih japanskih legendi modernog doba.
Sam film iz 1987. god. smatra se japanskim blokbasterom zbog svoje ondašnje popularnosti i gledanosti. Režiju potpisuje Seijiro Koyama, ali mastermajnd iza projekta je ustvari legenda japanske režije Kaneto Shindo, koji se ovde pojavljuje kao scenarista.
Fabula prati rođenje Hačija i njegovo sajedinjenje sa profesorom Uenom, i pokriva period od 12 godina, uz povremene skokove. Scenografija i kostimografija su prilično verno i autentično urađeni, i u dobroj meri nam otkrivaju vrednosti kulture Japana između dva svetska rata. Ono što Shindo mudro sagledava, kao savremenik tog doba, jeste i moralna propast, i lagano klizanje određenih slojeva naroda ka fašizmu.
Ova naizgled prostim jezikom ispričana priča ustvari predstavlja jasan i transparentan pokazatelj esencije japanske priče i drame: nenametljivi dijalozi, sofisticiran humor, narodne mudrosti i velike životne istine, bez ikakve teatralne pompeznosti i nepotrebne stilizacije.
Zašto ovaj film savršeno funkcioniše?
Pre svega zbog kolektivnog osećaja usamljenosti i odbacivanja, koji je tako jako ukorenjen u ljudskoj psihi, tako da povremene životne banalnosti ili naivne situacije na filmu, bivaju prihvaćene kao ironija egzistencije, a sudbina u ovom slučaju bespomoćne životinje biva sagledavana kroz sentimentalno oko posmatrača. To jednostavno neminovno dovodi do empatije, što u krajnjoj instanci čini Hachiko Monogatari tako neodoljivim proizvodom japanske filmske industrije osamdesetih.
