M83 - Povratak u 80te
Verujem da postoje umetnici koji ne mogu da stvore loše umetničko delo, već je moguće da vam samo ne odgovara. U tu grupu svakako spada Anthony Gonzalez i njegov M83.
Zato je i slušanje njihovog novog albuma Junk, na neki način bilo izazov. Anthony Gonzalez je svojim prethodnim albumima toliko visko podigao lestvicu, posebno sa fantastičnim Hurry Up! We’re Dreaming, tako da će svaki njegov sledeći album morati da pretrpi upoređivanje sa ovim. M83 su svakim svojim novim albumom otkrivali i slikali nove muzičke predele.Sa drugim, odlično ocenjenim i prihvaćenim albumom Dead Cities, Red Seas & Lost Ghosts (2003), zaplovili su u vode post roka i elektronike. Usledili su Before the Dawn Heals Us (2005), ambijentalni Digital Shades Vol. 1(2007) i Saturdays = Youth (2008). Svaki od ovih albuma je bio muzički korak napred, koji je na kraju doveo do gore pomenutog Hurry Up! We’re Dreaming (2011). Ovaj dupli album im je doneo veliki uspeh, posebno komercijalni. Album za koji Gonzalez navodi da je želeo da snimi od trenutka kada je čuo Mellon Collie and Infinite Sadness benda Smashing Pumpkins. Imao sam veliko zadovoljstvo da prisustvujem koncertu M83 na turneji koja je pratila objavljivanje ovog albuma. Trenutak kada nekoliko desetina hiljada ljudi igra uz „Midnight City“, ta količina pozitivne energije i dobrog raspoloženja je jedan od onih momentata koje sa osmehom pamtite do kraja života.
Uspeh ovog albuma pomogao je Gonzalezu da dobije priliku da komponuje muziku za scifi film „Oblivion“ Ovako veliki uspeh nije pokolebao hrabrost Gonzaleza u njegovoj želji za otkrivanjem novih muzičkih puteva u svojoj karijeri. On sam je više puta izjavljivao da bi mu bilo strašno dosadno da stalno snima istu muziku. Takođe je često pominjao da bi želeo da snimi tribute album posvećen muzici 80ih, jer ga ona podseća na detinjstvo.
Sa albumom Junk je to konačno i učinio, i to je jedan od prvih izazova prilikom slušanja ovog albuma. Kako se i moje školsko doba poklapalo sa 80im, mogu da kažem da sam odrastao na „junk“ kulturi tog perioda. Doduše, ja baš nisam bio oduševljen mnogim stvarima tog doba, a između ostalog ni muzikom koja je inspirisala Gonzaleza. Kosa mi se diže na glavi samo kad pomislim na one uske, šarene farmerke, šarenu odeću i one gadne frizure a la Motley Crue, Poison ili Whitesnake, ili a la Trifon Ivanov. Sa druge strane, 80e su donele i The Smiths, Midnight Oil, The Cure, New Order, Dinosaur Jr, The Pixies, Michael J Foxa u filmovima „Povratak u budućnost“ i „Mladi vukodlak“ kao i Johna Hughesa i njegovog Ferisa Buellera i The Breakfast Club, Molly Ringvold u „Pretty in Pink“ i meni tada omiljenog Alfa . Na vaš utisak o ovom albumu u mnogome može da utiče to koliko ste voleli ovaj preriod, posebno onaj deo pop kulture koji je služio kao inspiracija za album Junk.
A upravo je „junk“ deo te kulture bio inspiracija za ovaj album. Pomislite na muziku „Slučajnih partnera“ ili sličnih sitkmova i „cheesy“ filmova, sa recimo nesrećnim Corey Haimom ili Corey Feldmanom, pomislite na evrovizijska takmičenja iz tog perioda (mada ni ova sada nisu ništa manje đubre nego tada). Ako vam sve ovo na prvi pogled ne zvući previše odbojno, onda možete da se upustite u slušanje ovog albuma.
Prve dve pesme „Do It, Try It“ i „Go!“ se odmah izdvajaju kao potencijalno najveći hitovi. One donekle nose „vibe“ prethodnog albuma, umotan u oblande 80ih. Poseban „šlag“ je solo deonica na gitari Stevea Vaia u pesmi „Go!“. Jednostavno, ništa ne vrišti glasnije „80eeeee“ od Steve Vaia. „Bibi the Dog“ i „Moon Crystal“ deluju kao da ste ih čuli nekada davno u detinjstvu. Posebno „Moon Crystal“ zvući kao muzika za neki film o srećnoj porodici.
„For the Kids“ je već težak zalogaj, posebno za one koje ne vole ovaj period. Ništa nema toliko pogrešnog u ovoj pesmi, gudački aranžmani, „ljigavi“ saksofon, patetični ljubavni tekst, sve zvući kao idealna pesma za evrosong '84, teško je progutati skup svih ovih muzičkih elementa odjednom. Jedino, što ova pesma zvući bolje nego bilo šta što se tamo pojavljuje poslednjih godina.
„Laser Gun“, „Road Blaster“ i „Time Wind“ su primer kako je Gonzalez uspeo da prenese duh „junk“ muzike, i uz zanimljivu upotrebu elektronike i lepih melodija, stvori pesme koje jednako dobro mogu da žive kako u 80im tako i sada. Ostale pesme su u manje-više sličnom duhu. „Atlantique Sud“ je na francuskom, pa je idealan omaž francuskoj muzici tog perioda. Kada su francuski muzičari u pitanju, postoji nekakva čudna opsesija među njima kada je ovaj period u pitanju. Poslednjih godina su albume inspirisane 80im snimali i Air i Daft Punk.
Gonzalez je uspeo ono što sam smatrao da je nemoguće. Da, bar meni, duh tog dela kulture 80ih učini zanimljivijim. Doduše, mnoge pesme tog perioda posle trideset godina mi zvuče znatno prihvatljivije nego tada, kao recimo A-HA, „Take On Me“ ili pesme Duran Durana. Za neke od tih stvari i dalje smatram da treba da ostanu zatvorene u tome periodu i nikada da se ne vrate ponovo, tako da sam zahvalan Gonzalezu sto ga nisu inspirisali Scorpions, Poison ili, „da prostite“ Bon Jovi.
M83 su napravili omaž tom periodu i u tome su kao umetnici uspeli. Ostaje samo pitanje, koliko zvuk može da bude „vintage“ da to počne da bude dosadno, čak i ako volite 80e. Ipak mislim da če ovo drugo biti presudno. M83 su uspeli da muzici koja je bila osuđena fade out sa sve većom vremenskom distancom od perioda kada je stvorena, udahnu novu energiju , prilagode je ovom vremenu i obezbede život dok god postoji neko ko bude pamtio da je M83 ikad postojao.
M83 su svojim prethodnim albumima svojoj muzici obezbedili mesto u muzićkoj istoriji. Sada nam ostaje da vidimo gde će nas Gonzalez povesti na svojim sledećim muzičkom putovanju.
