Fallout 4
Sa ogromnom dozom rezerve čekao sam dan izlaska četvrte instalacije čuvenog postapokaliptičnog univerzuma, smeštenog u stilizovane "wannabe" pedesete godine 20. veka, u stvari, realno 2077. godinu, pred sam početak Trećeg svetskog rata. Rezerva je tu zbog priličnog razočarenja "Fallout: New Vegas" izdanjem, koji je kao krajnji rezultat imao takav nekoherentni mish-mash đuveč, da igrač posle pola dana aktivnog igranja ne zna šta mu je zadatak, gde su sajd kvestovi, šta se uopšte desilo pre pet minuta, kojoj frakciji pripada i zašto. Taj New Vegas me je prilično odbio od cele franšize, pogotovu što se u isto vreme pojavio neprevaziđeni Mass Effect, gde je Bioware objasnio kako treba da izgleda RPG, dakle, početak, razrada, zaključak, sve fino upakovano, imamo tragičnog heroja kao centralnu figuru, imamo deus ex machina u vidu rušilačke sile, efekte u svakoj sekundi, pucnjavu i eksplozije, sve što fali gejm gikovima i ostalim psihopatama.
Ispostavilo se da je strah bio delimično neopravdan. Možda i potpuno, uz par manjih zamerki. Fallout 4 jeste potpuno zaokruženo delo, sa fantastičnom grafikom i još boljom atmosferom, odličnim zvukom i promišljenom pričom. Radnja kreće pre pada bombi, i pre invazije Kineza na Enkoridž. Glavna junakinja/junak (već ko šta izabere) seli se sa porodicom u jedan od Vault-ova, kako bi na bezbednom okruženju sačekao kraj sveta kakvog poznaje. Nadalje, ne bih da spojlujem, ali svakako će vas dalji tok igre odvesti na putovanje slično onome u igri Fallout 3.
Grafički, igra izgleda sjajno, ovog puta sa puno više boja, sa razliku od New Vegas-a i Fallout 3, gde su glavni koloriti bili uglavnom sivi i braon. Ruševine posleratnog Bostona izgledaju veoma impresivno, NPC-jevi su inteligentni, ne jurišaju golim grudima na bajonete kao sumanuti, i umeju da vam veoma vispreno odgovore, kako verbalno, tako i u toku borbe, gde će veoma mudro iskoristiti svaki zaklon, i praviti sopstvene strategije za napad (Bravo Bethesda, naučili su nešto iz grešaka sa veštačkom inteligencijom u „Skyrim“). Frakcije iz prethodnih igara su tu, sa dodatkom nekih unikatnih, i tu leži glavna zamerka. Naime, imate i dalje stare dobre Brotherhood of Steel, kao i neke nove, pod nazivima Railroad, Institute i Minutemen. Ono što je problem u igri jeste da ćete u jednom trenutku morati da se odlučite za lojalnost samo jednoj frakciji, dok ćete krenuti u eliminaciju ostalih, što jeste prilično bezveze, uzimajući u obzir prilično jake veze koje ćete ostvarivati sa svakom frakcijom ponaosob (spojler uzbuna: negde čak i porodične). Igra vam jednostavno ne pruža mogućnost izbora, dakle, ili ih poubijaj ili ne napreduje glavni kvest. Povrh svega, nijedna od ovih frakcija nisu kakvi sith lords niti manijaci ili banditi, koje tamanite na prvu, već ljudi sakupljeni u organizacije sa vrlo konkretnom humanističkom agendom, najčešće sa motivacijom da ponovo izgrade civilizaciju. Ako zanemarimo ovakav plot twist, nema se šta drugo zameriti. Atmosfera i mehanika u igri su dovedene do savršenstva, sa takvim mikro menadžment inovacijama kao što su izgradnja i budženje sopstvenih baza, razvijanje trgovine između njih, kao i budženje oružija. Taj segment igre je doveden do savršenstva, jer predstavlja svojevrsan predah od main i side quest cimanja, te se možete do mile volje posvetiti izgradnji baze.
Još jedna zamerka tiče se masivnosti (masovnosti) igre. Poligon je više nego ogroman, sajd kvestovi preterano brojni, još ako se bavite mikro menadžmentom u vidu izgradnje baza, i privlačenja stranih investicija u iste (sa i bez subvencija), možete komotno da ženu i decu pošaljete u banju na pola godine, raskinete sa devojkom/dečkom, roditeljima kažete da ste se odselili na severni pol, prijatelje oterate u tri lepe (jer za bolje i nisu), i prepustite se čarima post-apokaliptičnog Bostona, ubijajući mutante, sklapajući dilove sa korumpiranim političarima, masakrirajući zombije iz letelica, praviti sopstvenu vojsku, graditi tvrđave, i poboljšavati spostveni nuklearni arsenal, dakle, svu onu lepotu uništavanja već ruinirane civilizacije koju smo već pomalo iskusili, i sve ono što ćemo ionako raditi u Srbiji za par godina zahvaljujući ekipi sa pokretnih stepenica.
