The Hunger [1983]
Tragično preminuli mlađi brat Ridley Scott-a, britanski reditelj Tony Scott, vredi se pomenuti u narednih par pasusa radi svog traga koji je ostavio u kinematografiji. Iako mnogo poznatiji po svom holivudskom opusu i filmovima Top Gun, Revenge, Days Of Thunder, True Romance itd., meni je mnogo interesantniji i iskreniji njegov rani period i ovaj, njegov drugi po redu film The Hunger.
Sredine osamdesetih su bile period, po Tonijevim rečima, kada je bio najviše kritikovan zbog svog pristupa filmu a posebno zato što je, kao i Jerry Bruckenheimer, bio smoren načinom kako su se tada pravili američki filmovi. Sve je kulminiralo upravo filmom The Hunger i posle njega, Toni više nikada nije pročitao nijednu kritiku u novinama.
The Hunger je britanski horor film mada nećete pogrešiti i ako ga svrstate među trilere sa erotskom notom. Film je tagovan sa "Ništa ljudsko ne voli večno" i "Tako bizarno...tako senzualno...tako šokantno".Glavne uloge su dodeljene Catherine Deneuve kao Miriam, vampirska kraljica (čija je ledena senzualnost iz Belle Du Jour fascinirala Tonija), David Bowie kao John njen životni partner i, tada mlađana, Susan Sarandon, glumi doktorku Saru Roberts, koja je tada bila nominovana za Oskara za ulogu u filmu Louis Malle-a "Atlantic City". Ipak, ono što je na neki način preporučilo za ovaj film je uloga u "Rocky Horror Show".
Ukratko priča ide ovako - nakon vekova naizgled zajedničkog večnog bitisanja i ljubavi, John (David Bowie) počinje iznenada naglo da stari. John posećuje dr.Saru Roberts (Susan Sarandon) koja se bavi istraživanjem bolesti preranog starenja ali nažalost ona mu ne može pomoći. Već poprilično star i onemoćao, moli Miriam za pomoć dok ga ona odlaže u kovčeg u potkrovlju njihovog bogatog apartmana u New York-u. Miriam sada traži drugog partnera a Sara je idealni kandidat.
Film vas bukvalno napada brzim rezovima, veštom montažom kaja inicira sva čula. Muzika ne zaostaje nimalo za slikom. Na samom početku filma, u mračnom noćnom klubu, iza mreže, možemo videti nastup čuvenog benda Bauhaus sa pesmom koja se nije mogla bolje uklopiti u atmosferu - "Bela Lugosi is dead" a malo kasnije, mladi momak igra na rolerima uz zvuke Igi Popa i "Fun Time" (pesmu je naravno producirao Bowie).
Predstavljen je svet sazdan od zvuka i slike i nema posebnog akcenta na karaktere ili priču. Šteta što je otprilike taj period bio neki svojevrsni kraj gotskog roka koji je ovde prikazan jer se Bauhaus nakon toga raspao a Bowie je izdao hit "Lets Dance" koji je totalno izašao iz konteksta smernica kojim se do tada kretao. Opet, sa druge strane, Bowie je dao veliki doprinos ovom ostvarenju sa svojom monolitnom, pomalo iščašenom i neobičnom pojavom, posebno nakon "The Man Who Fell To Earth".
Naravno, film poseduje i veoma naelektrisanu scenu lezbijske ljubavi između, pogađate, Miriam i doktorke.
U to vreme, moram podsetiti, imati ovakve scene u filmu je bilo najblaže rečeno kontroverzno i šokantno iz mnogo, mnogo razloga. Verovatno iz tih razloga, kritika je poprilično sasekla film te je on postao box office propalitet i nazvali su ga "veoma lošim vampirskim filmom", "film sa minimumom preozbiljnih dijaloga koji je snimljen u zadimljenom prostoru". To je bio razlog zašto je Toni prestao, kako sam ranije pomenuo u tekstu, da čita kritike o svom radu u novinama. Njegovi sledeći angažmani su veliki blokbasteri u srcu Holivuda i njegova svojevrsna osveta.
Razlog zašto ja najiskrenije volim i preferiram ovaj film Tonija Skota od svega ostalog što je radio je upravo taj što je urađen, narodski rečeno, "za svoju dušu", bez uticaja konglomerata filmske industrije, slobodno i hrabro. Vampirizam je predstavljen na nov način, ne kao bezumno kasapljenje ljudi zbog krvi i ubijanja već kao glad za večnim životom, fontanom mladosti. Film je na mene, u momentu kada sam ga prvi put gledao kao mladić, ostavio dovoljno jak utisak da ga se sećam i posle skoro 30 godina. Da li je to dovoljan razlog za vas da ga pogledate ako već niste, ostaje na vama.
