Pietà [2012]
Lee Jung-jin, Jo Min-su, Ki Hong-woo, Eunjin Kang
Trajanje filma : 104 minuta
Ovo je osamnaesti film korejskog reditelja Kim Ki-Duka u kojem predstavlja misterioznu i bizarnu vezu između uterivača dugova i sredovečne žene koja se iznenada pojavljuje tvrdeći da mu je majka. Sam naziv filma asocira na hrišćanski simbolizam, a u ovom filmu reditelj ga je pomešao sa eksplicitnijim seksualnim sadržajem. Jedan od zvaničnih filmskih postera prikazuje glavnu glumicu kao Devicu Mariju kako drži u krilu uterivača dugova koji bi trebalo da predstavlja leš Isusa Hrista.
Pieta se veoma razlikuje od dotadašnjih radova korejskog režisera. Priča je veoma prizemna, zemaljska. To je priča koju sve više spoznajemo, a koja je, u kapitalističkom svetu, sasvim uobičajena...nažalost. Hteli da to priznamo ili ne, živimo u svetu gde novac kontroliše sve aspekte života i gde ljudi, nemajući drugog izbora da plate suštu egzistenciju, bivaju primorani da pozajmljuju novac. To ih dovodi u dugi niz problema kada više nemaju odakle da vrate pozajmice. Po rečima samog reditelja, Pieta ne govori samo o novcu. Pieta obelodanjuje šta se događa između ljudi u ekstremnom kapitalističkom okruženju, kako se ti odnosi komplikuju i kako se uništavaju životi u celom tom procesu.
Niko nije pošteđen bola. Iz ugla glavnog lika, uterivača dugova, jedino on stoji kao monolit, kome ceo taj užas ne može ništa, kome ništa ne prolazi kroz oklop u kome je zatvoren. Ipak, u njegov hermetični svet ulazi član porodice koju nikada nije imao i njegov život lagano kreće da se menja.
Brutalan u svojoj esenciji bića, uterivač ispoljava svoju prirodu čak i prema potencijalnoj majci. U bizarnim scenama koje nam prikazuje Kim Ki-Duk, uterivač hrani svoju majku mesom sa svoje noge, pokušava da je siluje želeći da se (parafraziram) „vrati tamo odakle je izašao“. U jednoj od narednih scena, ona pomaže uterivaču da masturbira.
Film je snimljen sa vrlo malo sredstava, verovatno i sa malo kvalitetnijom digitalnom kamerom. Ipak, uspeo je u svojoj nameri da verno prikaže male, klaustrofobične radnje, uske uličice i životni prostor malih dužnika i time skrene fokus sa poprilično mračne melodrame. Mali portreti žrtva uterivača ostaju upečatljiv i nezaobilazan deo cele priče. Kao što sam ranije naveo, kritika kapitalističkog okruženja i stila života.
Prikazan je jedan zaista surovi svet u kome vlada bezglava potera za novcem i gde nema mesta za čiste osećaje kao što je ljubav. Takva postavka u bilo kom okruženju na svetu stvara paklenu mašinu koja drobi sve na svom putu – od loših pa sve do potlačenih ne praveći razliku, poput mašina koje možemo videti u tim malim radionicama koje uterivač redovno obilazi.
Na samom kraju nema neke određene i jasne katarze. Glavni likovi su odveć ruinirani tako da kraj jednog života nije doneo olakšanje drugome. Sve se pomešalo u jedno te isto sivilo, nestajući kao duga crvena linija na horizontu.
Na kraju, moram da napomenem da je film dobitnik nagrade Zlatni Lav na 69. filmskom festivalu u Veneciji 2012 godine.
