I Swear [2025]
Postoje filmovi koji žele da vas impresioniraju i postoje filmovi koji žele da vas nateraju da razumete. "I Swear" pripada ovoj drugoj grupi. On ne pokušava da od Touretteovog sindroma napravi spektakl niti da ga pretvori u sentimentalni okvir za lakše osvajanje publike. Ono što radi jeste mnogo teže: prikazuje život bez ublažavanja.
U središtu priče je John Davidson, koga u odraslom dobu igra Robert Aramayo. Film počinje scenom zvanične ceremonije u kojoj John prima odlikovanje MBE. Sve je formalno, strogo, protokolarno, i onda dolazi tik. Neprikladna reč, izgovorena naglo, glasno, bez mogućnosti kontrole. Ta scena jasno kaže da će film poštovati istinu iskustva, čak i kada je neprijatna.
Johnovo detinjstvo u Škotskoj osamdesetih godina prikazano je bez nostalgije ili patetike. Touretteov sindrom se ne pojavljuje kao “posebnost” koja ga čini drugačijim u romantičnom smislu, već kao svakodnevna prepreka. Motorni tikovi, vokalni ispadi, epizode koprolalije, sve je prisutno. Ali ono što najviše pogađa nije sama dijagnoza, već reakcija okoline. U školi je posmatran kao problem. Kod kuće kao teret koji porodica ne ume da razume.
Shirley Henderson u ulozi majke ne igra karikaturu hladnog roditelja. Njena interpretacija je suptilna: to je žena koja ne razume šta se dešava, koja reaguje strahom i povlačenjem, a ne zlom namerom. Upravo ta ambivalentnost daje filmu težinu. Nema jasnih negativaca, postoji samo nedostatak znanja i empatije.
Posebno je važno kako Robert Aramayo pristupa ulozi Johna Davidsona. On ne igra tikove kao spoljašnji efekat. Njegovo telo je stalno u blagoj napetosti, kao da anticipira sledeći impuls. U trenucima kada pokušava da kontroliše izgovorenu reč, vidi se unutrašnja borba. Glas zastane, pogled se ukoči, vilica zadrhti. To nije demonstracija tehnike, već izgradnja psihološkog stanja. Zbog toga lik nikada ne postaje medicinski primer, već ostaje čovek.
Film pažljivo prikazuje i Johnovu kasniju transformaciju u aktivistu i javnog govornika. Ta faza nije predstavljena kao trijumfalna kulminacija u klasičnom smislu. Čak i kada postane javna ličnost, njegovi tikovi ne nestaju. Uspeh ne briše sindrom. Ono što se menja jeste odnos prema njemu. John prestaje da se izvinjava zbog nečega što nije pod njegovom kontrolom. To je najvažniji razvojni luk filma.
Žena koja je za Johna uradila više od rodjenje majke, Dottie (Maxine Peake), majka njegovog prijatelja iz detinjstva, medicinska sestra kojoj je odmah jasno sa čim se sve John suočava i Tommy (Peter Mullan) njegov prijatelj i šef, predstavljaju različite oblike podrške. Njihove uloge nisu tu da bi sentimentalizovale priču, već da pokažu koliko je za osobu sa neurološkim poremećajem presudno da makar jedna osoba reaguje normalno. Bez dramatike, bez sažaljenja, samo sa osnovnim poštovanjem.
Ono što me je najviše zadržalo uz ovaj film jeste odsustvo manipulacije. Nema naglašenih muzičkih kulminacija koje vas teraju da plačete. Nema usiljenih govora o prihvatanju različitosti. Postoje konkretne situacije: dečak koji ne može da sedi mirno u učionici, tinejdžer koji pokušava da izađe na sastanak a da ne opsuje usred tišine, odrasli čovek koji mora da objasni da psovka nije izraz njegovog karaktera već simptom poremećaja.
"I Swear" je film koji traži koncentraciju i otvorenost. On vas ne oslobađa nelagode, ali vas tera da je razumete. Touretteov sindrom ovde nije egzotična pojava već deo svakodnevice jednog čoveka. Upravo zato film ima društveni značaj. On pomera fokus sa senzacionalizma na realnost.
Kada se film završi, ne ostaje osećaj uzvišene inspiracije, već tiho razumevanje. To je, po mom mišljenju, veća vrednost. Film ne govori da je John Davidson “uprkos svemu” uspeo. On pokazuje da je uspeo sa svim tim, bez skrivanja, bez umanjivanja. I u tome leži njegova snaga.
