Cleddau [2024]
Nekada se čini da male sredine kriju najveće tajne. "Cleddau" se ne bavi samo ubistvom već onim što ostaje nakon zločina, neizgovorenim rečenicama, propuštenim prilikama, ljudima koji su jednom kročili na pogrešan put i sada žive s posledicama. U ovom malom, vetrovitom mestu, gde kiša sapira tragove jučerašnjih grešaka, vraća se zlo za koje su svi mislili da je odavno nestalo. Stari slučaj ponovo postaje otvorena rana, a Ffion Lloyd (Elen Rhys) i Rick Sheldon (Richard Harrington), detektivi s komplikovanom prošlošću, uvučeni su u mrežu sećanja i nerešenih pitanja. Nije samo reč o zagonetki već i o odnosima koji se lome pod teretom prošlih odluka.
Atmosfera je teskobna, ali ne na onaj forsirani, mračni način koji ponekad deluje veštački. Ovaj mrak je opipljiv, ukorenjen u nesigurnim pogledima, u poluizgovorenim rečenicama, u činjenici da su junaci ove priče predugo bežali od nečega što nisu mogli izbeći. Pejzaži su u funkciji priče, podižu tenziju, dodaju slojeve nelagode. Vetar nosi tajne, ali ih ne rasipa već samo premešta s jednog mesta na drugo.
Likovi nisu savršeni, nemaju jasan moralni kompas i upravo zbog toga deluju živo. Ffion Lloyd nije samo detektivka koja želi pravdu, već neko ko se bori s vlastitim demonima, dok Rick Sheldon između odgovornosti i nostalgije pokušava da pronađe sopstvenu istinu. Njihov odnos nije kliše, nije jednostavan, već upravo onakav kakav i treba da bude - pun neizrečenog, pun pogleda koji nose značenja, pun pitanja na koje nisu sigurni da žele odgovore.
Ono što "Cleddau" radi dobro jeste igra s percepcijom. U jednom trenutku ste sigurni u to šta se događa, da bi vas sledeća scena naterala da preispitate sve što ste do tada mislili. Istina u ovoj seriji nikada nije jednostavna, jer ni u stvarnom životu ne dolazi zapakovana u uredne zaključke. Svaki osmeh krije nesigurnost, svaka tišina govori više nego reči, a svaka odluka nosi posledice koje se ne mogu lako izbrisati.
Iako se oslanja na neke prepoznatljive trope kriminalističkog žanra, "Cleddau" uspeva da ih obradi na način koji deluje autentično. Nema jeftinih preokreta, nema veštačkih trenutaka napetosti koji deluju kao scenaristička nužda.
Sve što se dešava proizilazi iz likova, iz njihovih odluka, iz stvari koje su predugo ostale nerečene. I zbog toga, kada se priča završi, osećaj nelagode ne nestaje odmah. Ostaje još neko vreme, poput izmaglice na velškim ulicama - ne možete je odmah videti, ali znate da je tu, negde u vazduhu.
