"The Hidden Face": Zadivljujući psihološki triler
Kolumbijski reditelj Andres Baiz drži lekciju Holivudu: Njegov triler „La cara oculta“, snimljen sa skromnih dva miliona dolara, jede za doručak finansijski napumpane konkurente. Baiz majstorski demonstrira kako se uz inteligentan scenario i veštu režiju može postići maksimalna, brutalna napetost.
Reč je tu, dakako, o zanimljivoj priči, ali ne i simpatičnim likovima. Zgodni dirigent Adrijan je, naime, prilično ljigav lik, možda čak i lažov, iako glumi nekog „moralnog manekena“. Konobarica Fabijana takođe nije simpatična; naprotiv, podmukla je i nametljiva. A ni treći lik, Belen, ne deluje bog zna koliko simpatično. Njihova simpatičnost je na nivou zubobolje ponedeljkom ujutru.
Upravo ta moralna sivila likova su gorivo za paklenu psihološku igru. Kada Belen, Adrijanova tadašnja devojka, misteriozno nestane, njegova fasada „dobrog momka“ počinje da se urušava. Ubrzo nakon toga, Adrijan se, mrtav pijan, upoznaje sa konobaricom Fabijanom, koja se munjevito useljava u njegov život i stan. Adrijan je ranije pronašao i odgledao snimak na svom telefonu: oproštajnu poruku nestale Belen, snimljenu neposredno pre „nestanka“. Fabijana, s druge strane, tek treba da otkrije šta se zaista krije iza nestanka, a ono što sledi je napeta studija ljudske psihe i opsesije, gde zidovi imaju uši, a tajne iz prošlosti prete da isplivaju na površinu, igrajući se sa vašim živcima do samog, šokantnog kraja.
Baiz ne troši novac na skupe efekte, on gradi anksioznost koristeći majstorsku manipulaciju zvukom i kamerom. Zvuk je ključni igrač, reditelj briljantno koristi suptilne, neobjašnjive zvuke u vodovodnim cevima, šumove i talasanje vode u kadi da bi stvorio osećaj prisustva i naterao i Fabijanu i publiku da posumnjaju u sopstveni razum. Najveća snaga filma leži u njegovoj inovativnoj strukturi i genijalnom narativnom obrtu. Nakon uvodnog dela, ispričanog dominantno iz Adrijanove i Fabijanine perspektive, film nas naglo katapultira u prošlost. Kroz brutalan i zapanjujuće uznemirujuć flešbek, konačno saznajemo punu istinu o tome šta se, dođavola, zapravo dogodilo sa Belen, što u potpunosti menja kontekst svega viđenog.
Baiz dokazuje da su rediteljska vizija i sposobnost komunikacije sa timom važniji od budžeta, koristeći ograničen prostor (kuću) kao laboratoriju za ljudsku psihu, demonstrirajući da se prava napetost ne kupuje, već se pedantno režira. Glumački ansambl možda ne dostiže nivo apsolutne majstorije, ali to višestruko nadoknađuju ostali aspekti filma. Rediteljsko majstorstvo je zapanjujuće; film ne ispušta gledaoca iz kandži napetosti, jer nam je na kraju bitnije da vidimo kako će se cela ova paklena igra završiti, a manje ko će od likova izvući deblji kraj.
Na kraju, „La cara oculta“ sa lakoćom nadilazi žanrovske okvire puke zabave. Reditelj Baiz provocira publiku nizom pitanja koja su, možda, nezgodna i brutalna, ali apsolutno na mestu. Ta pitanja su: Koliko smo zaista važni našim voljenima i koliko dobro zaista poznajemo one sa kojima delimo život? Da li postupci onoga ko testira poverenje postaju moralno gori od postupaka onoga ko je bio neveran? Ovo je film koji zahteva vašu punu pažnju, a kada se šokantna istina razotkrije, ostaje vam samo jedan trajan, uznemirujući ožiljak na psihi.
Autor: Marko Jovanović
