A Bigger Splash [2015]
Nakon Fransoe Ozona, i italijanski režiser Luka Guadanjino, rešio je da rimejkuje klasik Žaka Dire i Žan-Kloda Karijera La Piscine iz 1969. god.
One stvari koje su mi smetale i kod originala, nisu zaobišle ni Guadanjinov uradak. Tu pre svega mislim na ultimativni nivo hipsterskog bezobrazluka, po kome grupica razmaženih i beslovesno raskalašnih zapadnoevropskih pozera pederira i traži zabavu u naizgled pustim, kamenim i udaljenim vukojebinama... naravno, neko bi pomislio da su ljudi pobegli u potrazi za odmorom od gužve i asfaltne svetine.
Međutim, izležavanje pored bazena sa lap topom na par milimetara od istog sugeriše upravo suprotno. Junaci filma zapravo odlično reprezentuju stanje duhovnog identiteta takozvane 'zapadne civilizacije'. Oni su eklatantan primer mrzovolje, bogatunske učmalosti, nemanja ideje, kolektivnog licemerja, uskogrudosti, promašene energije, nemušte, nejasne i podmukle egzistencijalne logike i razarajuće hedonističke samodestrukcije. Zabava po svaku cenu, svuda i u svako vreme. Mesto je ovog puta ultimativni italijanski zmijarnik i hipsterski kamenjar, ali je cilj ostao svakako isti.
E sad, iako naizgled Rasprskavanje deluje kao zanimljiva sociološka studija, film zapravo nema ni minimum šmeka Direovog klasika iz svingajućih šezdesetih. La Piscine, iako iz današnje perspektive dramaturški pregažen, zapravo i dalje deluje cool, jer dramsku prazninu kompenzuje vizuelno moćnom pojavom.
Sliku donekle popravlja vrhunski odabir glumaca, a tu pre svega mislim na Tildu Svinton i Rejfa Fajnsa. Međutim, nedostaje ozbiljniji saspens, maštovitiji dijalozi, ili barem neki subplot, koji bi Guadanjinovom filmu dao barem neki memorabilniji pečat. Ovako, Rasprskavanje mu dođe kao neka prosečna lendskejp razglednica sa egzotičnog, ali nepristupačnog Mediterana.
