Još nepročitano pismo
Lejdi Suzan, Džejn Ostin
Za stvaralaštvo Džejn Ostin ne može se prosto reći da su to “samo ljubavni romani iz viktorijanske Engleske”, ma koliko glasni bili njeni surovi kritičari, od savremenika poput Marka Tvena i Šarlote Bronte, pa do danas. Njeni likovi su do detalja izgrađeni i, kakva god njihova sudbina bila, ni u jednom od njih ne ogleda se njen lični stav i karakter. Neosporan literarni talenat upravo dokazuje distanciranjem od svojih likova, dok istovremeno vrlo verno i precizno dočarava život srednje i više klase toga doba.
Jedno od njenih najpoznatijih dela, “Razum i osećajnost”, prvenstveno je bio zamišljen kao epistolarni roman, “Elinora i Marijana”, da bi ga kasnije dopisala i uobličila u roman kakav danas čitamo. Očigledno se odričući epistolarne kompozicije, Džejn Ostin stvara svoja dela pomalo i prkoseći romantizmu – njeni likovi, vođeni isključivo zaljubljenošću i strastima nepromišljeno srljaju u svoju propast, dok smerni, povučeni, sa dubokim osećajem za moral bivaju nagrađeni.
Za razliku od svih ostalih romana Džejn Ostin, tradicionalno komponovanih i pisanih u trećem licu, “Lejdi Suzan” je zadržao svoju epistolarnu formu, nimalo ne umanjujući značaj njenog celokupnog literarnog stvaralaštva u engleskoj i svetskog književnosti.
Po prvi put preveden na srpski jezik, u izdanju Bluma, domaća čitalačka publika može se susresti sa posve drugačijom pričom Džejn Ostin. “Lejdi Suzan” ne izdvaja se samo po formi od svih ostalih njenih romana, već i po jedinstvenom glavnom junaku – antijunaku, po kojoj je priča i nazvana.
Neobični ženski antijunak
Lejdi Suzan je prelepa mlada udovica, koja nijednog muškarca ne ostavlja ravnodušnim. “Poseduje neuobičajeno jedinstvo sklada, inteligencije i ljupkosti (…) njeno držanje je krajnje milo, a glas i maniri dražesno krotki.” Međutim, ona je i promišljena, proračunata žena, koja nije sposobna za duboke i iskrene emocije, samoživa i vrstan manipulator. Ne podnosi ni svoju ćerku i u pismima svojoj prijateljici govori vrlo pogrdno o njoj, sa tako ubedljivim nipodaštavanjem da čitalac isprva nema pravu sliku ni o jednoj, ni o drugoj.
Lejdi Suzan se izuzetno spretno prilagođava svakoj novonastaloj situaciji i svoj šarm koristi da “ubedi druge da crno je belo”; veoma joj je stalo da kod svakoga izazove divljenje. O njenim manipulacijama direktno saznajemo iz prepiske sa prijateljicom, gospođom Džonson. Ta pisma su poletna, uglavnom vesela i ne mnogo duga, iz čega nedvosmisleno možemo zaključiti da je za lejdi Suzan sve zabava, pa i kapriciozna igra sa sudbinom ćerke Frederike, koju želi da uda protiv njene volje.
Zbog uspostavljanja ravnoteže u priči, autorka daje glas jetrvi lejdi Suzan, gospođi Vernon. Uvidom u njenu prepisku s majkom, lejdi de Korsi, dopunjavamo sliku opisanih događaja i dolazimo do jasnijih zaključaka o karakterima svih junaka. Gospođa Vernon igra donekle i ulogu rezonera, ali ne smemo zaboraviti i da su svi korespodenti i nepouzdani pripovedači.
Džejn Ostin, naša savremenica
Na kraju knjige je “Zaključak”, poglavlje u vidu epiloga – pismo kojim se Džejn Ostin otvoreno obraća čitaocima. Autorka sumira sve događaje, a onda sledi nepredvidiv završetak. Svoju glavnu junakinju ne kažnjava u doslovnom smislu te reči, kao što bismo možda očekivali, vođeni prethodno pročitanim romanima, i poslednjim obrtom ostavlja otvoren kraj. Time pravi još jedan iskorak u svom pisanju i dodaje poen u korist jedinstvenosti ovog romana.
Nemoguće je čitati “Lejdi Suzan” i ne tražiti sličnosti sa ostalim romanima Džejn Ostin. Ako priđete njenim delima bez predrasuda, jedino što biste sigurno mogli svuda da prepoznate su duge, kitnjaste rečenice, u kojima se odražava duh romantične epohe u kojoj je živela i stvarala. “Lejdi Suzan” samo će potvrditi da se klasici iznova čitaju kako bismo u njima uvek našli nešto novo. Jedna od takvih interpretacija je i uspela ekranizacija iz 2016. godine.
Članak preuzet sa portala Book Hub.
