Repetitor u Dragstoru: Prazan prostor među nama više ne postoji
U subotu, 11. juna Repetitor se konačno svirkom vratio u rodni grad. Ne računajući nastupe na Beer Festu i festivalu 9et, ovo im je bio prvi samostalni koncert u Beogradu još od oktobra 2020te i bašte zemunskog Festa. U dva sata su na publiku izručili nemerljivu količinu energije i žestoke svirke. No, krenimo redom kako se sve to desilo te subotnje večeri...
Oće kiša, neće kiša?
Pitanje koje je obuzimalo sve putnike do Pančevca, dok su hodočasili ka Repetitoru. Naime, praktično nedelju dana nas je Hidrometeorološki savez Srbije plašio kako nam preti klimatska kataklizma sa neba. Subotnjeg poslepodneva pretnje su se oistinile, te je provala oblaka počela već u 4 sata i bivala obilnija i snažnija. Kao da je predosetila kakvo veče Beogradu sledi.
Dragstor je jedno od najkultnijih mesta beogradske andregraund scene. U Poslednje vreme prisvojile su ga HaliGali žurke, Kišobrani, a već za par dana će ugostiti The Black Lips. Smešten (čitaj: zavučen) podno Pančevačkog mosta, predstavlja jednu od poslednjih oaza nekontrolisane buke i energije u kojoj možete uživati do kasno u noć.
Originalno, Repetitor je trebao da koncert održi u bašti Dragstora, no kako tonska nije mogla da se održi napolju, sve je prebačeno unutra. Zdrav kompromis, pa umesto da nas poliva kiša, polivaćemo se pivima i znojem. Ruku na srce, znoj i jeste aroma Repetitora. Oni je na bini barem proliju u galonima tokom nastupa.
Domaćini su za predgrupu izabrali Balans iz Ljubljane. U formaciji vokal-bubanj-bas, Slovenačka trojka je ponudila publici interesantan zvuk, mešavinu ranog Obojenog Programa uz aromu prvog Haustora i Lačnog Franza. Bučni minimalizam uz primese duhovnog pojenja, potom i recitovanja se dopao publici, koja je oberučke dočekala bend, a potom ga aplauzom ispratila.
Silazak Balansa je bio jasan znak za suzbijanje čeonih redova u publici, jer kada su se Milena Milutinović, Anamarija Cupin i Boris Vlastelica popeli na binu ludilo je moglo početi. Džungla, Devojke idu u Minhen, Pukotine i Kralj Ničega su otvorile koncert. Borisovo kešanje o zvučnike, oblak dima koji se diže iznad svih nas, Cupino savijanje dok cepa rifove, Milena koja ustaje i loži publiku da divlja još više, smouk mašina, sve su bili sastojci koji su učinili čitav prostor Dragstora neverovatnim, skoro pa primalnim.
Magija Repetitora je upravo u toj sinergiji benda i publike, u tom pingpongu, jer ne mogu oni da sviraju toliko žestoko, koliko publika može da vrišti i skače. Kao da igraju partiju Puta oko sveta, odnosno bend bi izveo neki neverovatan horog preko glave, da bi publika momentalno uradila još luđi. Kada se završio Kralj Ničega Vlastelicina gitara se cedila, te bi i pokojni Rori Galager ostao zabezeknut. Posle Ekspedicije i Sve da zaboravim usledela je nova stvar Crna Zemlja, koju je publika čula prvi put do sada. Potom, visok presing na polovini održavaju Gorim, Ako te ikada i U pravom trenutku. Tražila se flaša vode više.
Mali predah nam je pružen uz Crvenu, koju je publika horski otpevala. Već sa prvim taktom basa, smouk mašina i svetlo sa bine farbaju Dragstor dimom krvave boje. Atmosfera je bila mistična, puna suspenzije, kao kada u Once upon a time in the west čekaju dolazak voza.
Potom se na binu popeo gost večeri Ilija Duni (Petrol, Grupa Ti). Krenula je Kroz Vetar. Tu Borisu riknjava kabl, te Cupa, Milena i Ilija ulaze u džem, koji je možda i najbolji trenutak svirke. Kada je kabl konačno zamenjen, već stovreno ludilo svi zajedno prenose u Robu sa greškom.
Slede Suženi snovi, Beskraj, Kost i koža da bi potom Milena izvukla mali sint, koji je označio početak Danima. Najatipičnija pesma sa Prazan prostor među nama koji može i da ne postoji, ali i najmemorabilnija zbog trenutka nastanka. Stvorena tokom učmalosti policijskih časova, kada su nam dani bili isti. Pokušavam da izvrtim film, ali mislim da je ovo prvi put da su je izveli u Beogradu.
Pozvani na bis izvode Ja, Životinje i Gde ćeš.
Razbijeni na komade, izuveni iz patika, promukli, kao da smo odigrali 4 partije fudbala po žegi podnevnog sunca, tako smo se svi osetili na kraju. Ali to je taj magični sastojak svake svirke Repetitora. Ta katarza koju osetite kada mokri do gole kože izađete na junsko veče i udahnete duboko. Kroz dva sata ste razbistrili misli, izbacili iz sebe sve nepotrebno i posle tuširanja spavate sa najvećim osmehom na svetu.
