The Voyeurs [2021]
Retki su filmovi koji u svojoj palpičnoj, trešastoj osnovi uspevaju da tu masu kiča i provokacije upakuju u smislen proizvod, sa željom da pošalju poruku koja pluta izvan jeftinih osnova onoga što pruža primarno vizuelno iskustvo.
Nije tajna da je autor filma Voajeri (The Voyeurs) Majkl Moan (Michael Mohan) imao nameru da nam zaokupi pažnju erotikom, strašću, požudom, ali i jeftinim dijalozima koji na prvu loptu izazivaju kolutanje očima, dok na sekundarnu promisao detalji nude nešto širu perceptivnu sliku u vidu znakova kraj puta i detalja koji mistimično promiču pažnji većine gledalaca.
Pipa i Tomas su bračni par koji se useljava u prostrani apartman u neboderima Montreala, samo da bi već na početku bili uhvaćeni klopku seksualnog i intrigantnog života svojih fensi komšija od prekoputa – fotografa i manekenke.
Autor filma nudi miks filmova Blow Up, Blow Out i neizbežnog Hičkokovog klasika Rear Window, ali kroz prizmu one vrste ’pozajmljivanja’ materijala, gde imamo ne samo otvorene omaže i kopiranje, već i poptuno novu sliku i svetlo na klasike na koje se autor poziva, pa tako perceptivna psihologija transfera utiče primarno na radoznalost i intimu, tako da se unutrašnja projekcija reflektuje kroz dvogled, te tako postaje ne samo zavisnost, već i seme požude i razdora kod bračnog para.
To narativno poigravanje izvire iz junakinjinog posla u oftamološkoj ordinaciji, gde je scena iz Andaluzisjkog psa čuveno sečenje oka i prelaz na rovito jaje, samo čehovljevski triger za finalna dešavanja... naravno, i to je još jedno od jeftinih rešenja koje se savršeno uklapa u univerzum Voajera, filma koji vam izaziva čula i tera na razmišljanje, ali ne o tome šta ste gledali, već o tome šta ste možda sve propustili prateći osnovnu priču i podilazeći čulnim instinktima, te tako bili izmanipulisani da budete pored ekrana do kraja filma, gde je sve manje više bilo jasno od početka.
