Titane [2021]
Svi se na filmskom festivalu u Kanu uvek nadaju da će videti nešto zaista uzbudljivo i nekonvencionalno. Ali kad god takav film padne na ekran, uglavnom ga režira čovek: obično Gaspar Noe (Enter the Void, Climax) ili Nicolas Winding Refn (Only God Forgives, The Neon Demon). Ne više. Julia Ducournau, francuska rediteljka i scenaristkinja filma Raw (2016), vratila se s drugim uvrnutim filmom ekstremne kinematografije, Titane, i izazvala na ovogodišnjem festivalu u Kanu zaglušujuću atmosferu s puno urlika, trzanja i nelagodnog cerekanja. Ali ono što je najvažnije od svega, nosi kući Zlatnu Palmu kao pobednik festivala.
Posle hit horor filma Raw (2016), očekivanja za Ducournauovo praćenje bila su velika. S filmom Titane, ta očekivanja je opravdala, čak i nadmašila. Film izgleda i zvuči impresivno, s izuzetnom kinematografijom Rubena Impensa i partiturom Jima Williamsa koja prati žestoku akciju svojim ritmovima. Ducournauova mračna fantazija je košmarnog oblika, dok je u isti mah vragolasto komična navala seksa, nasilja, groznog osvetljenja i udaranja muzike. Takođe je nemoguće predvideti kojim tokom i u kojim pravcima će se kretati. Može se reći, da su Ducournau i njene kolege scenaristi Jacques Akchoti, Simonetta Greggio i Jean-Christophe Bouzy stvorili svoj univerzum. Titane je ona vrsta filma za koju je najbolje da znate što manje moguće. Ona vrsta koja šokira, trza, izvrće se i zabija svoj put u potpuno neočekivani sjaj.
Oni koji su gledali prethodni film Raw (2016), koji je takođe prikazan u Kanu, Ducournauov rediteljski debi o mladoj ženi u prvoj godini veterinarske škole koja postaje zavisna od kanibalizma, znaju potencijal filmaša i šta mogu da očekuju otprilike i ovde. Svi ti elementi su u potpunosti prikazani i u Titane, a možda čak i pojačani nego što su bili u Raw. Film Titane je vrsta horor osvete-trilera u kojem je svaki detalj spojler. Nasilni, šokantni (ponekad šokantno nasilni) preokreti toliko su česti u prvoj polovini da bi svako otkriće oduzelo dragoceno iskustvo gledanja koje pruža Titane. Zato je možda najbolje da znate što manje.
Radnja filma prati pridošlicu Agathe Rousselle, koja glumi kao Alexia. U glavu joj je ugrađena titanijuska pločica (otud i naslov filma) nakon automobilske nesreće u detinjstvu koju je izazvao njen otac, a i sama je delimično odgovorna. To joj na neočekivani način menja život, i selimo se u vreme kada je postala odrasla osoba. Sada zarađuje za život kao plesačica na automobilskim izložbama i promotivnim događajima gde je gnjave jezivi mačo momci. Kada jedan od ovih obožavalaca ode predaleko, Alexia preduzima nasilnu metodu i odlazi u bekstvo, prerušavajući se u nestalog dečaka da bi izbegla policiju. Jadni izbezumljeni otac ovog nestalog dečaka, šef vatrogasne službe Vincent (Vincent Lindon), toliko je nestrpljiv i presrećan što je vratio svoje dete, da čak ni ne traži DNK test. Film stalno šokira publiku. Kada je žena koja ima seks sa automobilom (sa kojim će i zatrudneti) jedan od najmanje zapanjujućih trenutaka filma, publika onda zna da je u pitanju nešto svojstveno.
Ducournau operiše između trezvenosti i ludila, šoka i prepoznavanja, gasa i kvačila. To je smela neobična i nesumnjivo kontroverzna vožnja, koja je rezultirala neobično čudovišnim filmom. Od početka je teško identifikovati s kakvim antijunakom imamo posla - ili čak kog pola treba da bude lik. Tamo gde je film Raw odveo gledaoce na jasnije narativno putovanje, Titane je malo slobodnijeg oblika - slagalica koja ostavlja puno praznih mesta za popunjavanje. I pored eksplicitnog nasilja, zadivljujućih vizuelnih elemenata, proganjajuće jezivog dizajna zvuka, a ponekad čak i mračnih, komičnih trenutaka, najzanimljiviji aspekt je telesni užas prikazan kroz istraživanje koliko daleko se ljudsko telo može gurnuti.
Jednostavno rečeno, Titane je previše čudno delo. Ipak, nema sumnje da je Titane zaista originalan, nešto što 99,9 posto filmova ne može reći o sebi, čak iako su sjajni. I takođe previše prljav, da bi se mogao tačno uporediti sa većinom drugih filmova. Titane je poput titana: hladan, tvrd i reflektujući, ali u sebi ima i onu nežnu stranu. To je istovremeno uznemirujuće i zastrašujuće iskustvo, ali duboko u sebi znate da ste u dobrim rukama. Ovo je film koji se mora gledati.
Recenzija je originalno objavljena na blogu The Film Master.
