The Trial of the Chicago 7 [2020]
Aron Sorkin (Aaron Sorkin) maksimalno peglajući svaku izgovorenu reč u filmu The Trial of the Chicago 7, stvara gledljivu i dijaloški egzaktnu tvorevinu, koja u formi court-room drame evocira bolne uspomene na čuvenu Demokratsku Nacionalnu Konvenciju, koja je održana u Čikagu 1968. godine.
Kulminacija slobode govora i ekpresija slobodne ljubavi, ukrštena sa pikom hipi pokreta u Americi, pada u vreme kada je Lindon Džonson duboko zaglibio u blatu rata u Vijetnamu, pa su tako vera u demokratiju i američke vrednosti bile krucijalno poljuljane, a taj rejting je rapidno padao sa svakim novim kovčegom koji je stizao iz Azije.
U pomalo haotičnom početku filma Sorkin ne gubi previše vremena na detalje, kako bi nam što temeljnije objasnio o čemu se zapravo radilo te 1968. godine, već negde pretpostavlja (ispravno) da gledaoci imaju elementarno znanje o istoriji, koje u suštinii i nije preko potrebno, jer Sorkin u prvi plan, barem na početku, stavlja u fokus opušteniji i zabavniji deo priče o suđenju čikaškoj sedmorci.
Taj narativni kurs Sorkin delimično i povremeno koriguje kako bi skrenuo pažnju na tektonske promene u pogledima na vladavinu prava između konzervativaca i liberala, gde se ljudski životi često bacaju na kocku zbog privatnih sukoba, razmirica i sujeta, ljudi i birokrata, koji bi trebalo da brinu o tekovinama zakona i demokratije, ali često bivaju zatočeni u okovima sopstvene gramzivosti i sebičnjaštva.
Žrtve obračuna na vrhu često bivaju oni koji štite državu od nje same, odnosno apartčika koji deluju kao pomahnitali odmetnici, i tu se priča o čikaškoj sedmorci nameće kao obavezno istorijsko štivo, koje na zabavan način skreće pažnju na važne društvene teme, a Sorkin i Netlix su se potrudili da to ne bude nimalo slučajno uoči izbora 2020. godine.
