Fotografija: Djurdjica Gajić

Sredina je možda prolećneg jutra. Školski drug i ja sedimo nad papirom, ali više pored njega znajući da imamo još nekoliko dana da osmislimo koncept rada iz književnosti gde je potrebno u praksi primeniti ono što smo zamislili u glavama. U nekom trenutku se odlučujem da pustim Foolin’ I&I, kao značenjski početak i pesmu pokreta na akciju. Sa prvim taktovima, ideje same naviru, sve se samo piše, polet je neuzaustavljiv, mi smo u nekoj sopstvenoj kreativnoj šutki koja nam omogućava da na čistac isteramo sve ono što smo zamislili.

Dvadesetak godina kasnije, u mestu sedamdesetak kilometara južnije, sada sam sa nekim drugim, u situaciji dijametralno drugačijoj, ali peta pesma na koncertu u bašti kluba FEST pokreće ista uzbuđenja. Prava je stvar što i prva šutka kreće na ovoj pesmi, pridošla masa kao da je osetila trenutak olakšanja i prepustila se sopstvenim emocijama i nekim (pra)davnim, dakako ličnim pričama. I četvorica na bini su osetila da se koncert zahuhtao, i od tada kreće vrteška emocija koja se neće zaustaviti do kraja koncerta. Ponovo se gleda Eyesburn, da. Posle svih turbulentnih stvari, menjanja postava i gašenja, pa ponovog aktiviranja benda, trenutak u kojem vidim Kojota, Aleka, Lazu i Laleta na sceni je u svojoj biti prosvetljujući jer istovremeno znači i postojanost, ali i novi početak stvari koji je uvek moguć. Jer, noć je pred izbore. A, sve ono o čemu pevaju i dalje se vidi koliko odmah na povratku kući nakon koncerta. Nepravda iz koje sve izvire, i u koju sve ulazi. Prelomljena kroz muziku i gitare, ipak se lakše podnosi. A, možda je i prvi izlazak nakon i više nego čudnih nekoliko meseci učinio svoje, i stvorio atmosferu u kojoj su se svi ljudi koji su bili oko nas i više nego dobro znali.

Preporuka

share