All the Bright Places [2020]
Bret Hejli (Brett Haley) nas vodi u mali gradić u Indijani, kako bi nam što vernije dočarao melodramatičan odnos između dvoje srednjoškolaca, koji stoje na suprotnim stranama društveno-provincijske hijerarhije, ali koje će prst sudbine ujediniti u zajedničkim suicidalnim tendencijama i emotivnoj okrnjenosti.
Hejli svoje inspiracije crpi iz životne svakodnevice, a u slučaju filma All the Bright Places, posegao je za istoimenom novelom Dženifer Niven (Jennifer Niven).
Nivenova i Hejli podsećaju širu američku javnost na problem tinejdžerske otuđenosti, introvertnosti i izolacije, i to baš u vremenima kada naizgled dominiraju društvene mreže i virtuelna komunikacija.
U slučaju filma All the Bright Places narativno-psihološka potpora dolazi i u obliku smrti bližnjih i porodičnom maltretiranju, tako da se konsekvence odnosa između likova koje glume Eli Faning (Elle Fanning) i Džastis Smit (Justice Smith) naziru još na početku njihovog odnosa, koji kreće kao idilična pokretna slika satkana od širokih, krivudavih puteva divljina Indijane i skrivenih, useklih jezerca u magičnom ambijentu kamenih stena okrunjenih čempresima, jasenima, borovima i javorima.
Hejlijev film je prepun intelektualnih poštapalica, kao što je komunikacija zasnovama na mudrosti citata Virdžinije Vulf, s tim što klinci ne glume visokostaračku osionost, već direktno crpu iz filozofije samo ono što ih motivatorno pokreće u svakodnevnim egzistencijalnim i anksioznim krizama.
All the Bright Places je taman onoliko melodramatičan da izbegne izliv patetično skrivenih emocija, i pristojno korespondira sa posmatračima kojima pušta da sopstvenom savešću vrše introspektivnu analizu sopstvene duše, i kanališu svoje unutrašnje demone i strahove.
