Toni Morison – Najplavlje oko
Poslednje nedelje septembra se u svetu obeležava nedelja takozvanih ”zabranjenih knjiga”, odnosno knjiga koje su u jednom trenutku bile zabranjene iz određenih razloga. Upravo su te knjige sada svakog septembra na velikim popustima u svetskim knjižarama, a jedna od najpopularnijih i najčitanijih ”zabranjenih” knjiga je i roman prvenac Nobelovke afroameričkog porekla, Toni Morison, Najplavlje oko. Iako su neke knjige Toni Morison (koja je preminula u avgustu ove godine) prevedene na srpski jezik u izdanju izdavačke kuće Laguna (od kojih je najpopularniji njen roman Voljena), roman Najplavlje oko nikad nije dobio svoj srpski prevod. To jest do sada, kada ga je nova izdavačka kuća Darma Books izdala u okviru svoje edicije Sankofa koja se bavi afroameričkom književnošću. Zašto je ovaj roman uopšte zabranjen i čime se on tačno bavi?
Roman Najplavlje oko je izdat 1970. godine, i tih godina je zabranjen u bibliotekama u nekim školama u Americi. Prvenstveno se bavi temama lepote i rasizma, ali sadrži opise maltretiranja životinja, seksualnih scena kao i scena seksualnog iskorišćavanja dece zbog kojih i jeste bila zabranjena tih sedamdesetih godina u Americi. Ovo je informacija koju je jako bitno znati pre nego što uzmete roman u ruke. On ne obiluje ovakvim scenama, i one se mogu pročitati samo par puta u romanu i to ne preterano detaljno (iako nikad nije prijatno čitati o njima), ali ako je to nešto za šta zaista nemate stomak onda je bitno to znati unapred, iako se danas pišu romani koji se ovim temama bave mnogo detaljnije i gnusnije.
Najplavlje oko je smešten u 1941. godinu, u maloj zajednici u Americi. Glavni lik ovog romana je devojčica Pekola Bridlav, koja će biti gošća neko vreme jednoj beloj porodici. Naime, Pekolin otac, nasilni alkoholičar Čoli je spalio kuću i završio u zatvoru. Upravo iz razloga što više nemaju dom, majka, Pekola i njen brat Sem će biti razdvojeni na neko vreme. Pekola će biti poslata da živi sa porodicom belaca Mektir, koju osim oca i majke čine i dve devojčice njenih godina, Klaudija i Frida. Ono što Pekolu posebno opisuje, osim činjenice da je crnkinja jeste ružnoća. Ona je opisana kao izuzetno ružna devojčica, sa ružnim zubima, a to joj stvara problem ne samo u školi već u celokupnoj zajednici. Kada se na to doda činjenica da je crnkinja, da je potomak pijanice i da potiče iz siromašne porodice, postaje očigledno da društvo iz njene okoline neće biti baš tolerantno. Kako bi dokazala njenu ružnoću, Toni Morison ubacuje i lik devojčice Morin Pil, koja je takođe tamnije kože, ali s ozbirom na to da je lepa i da potiče iz fine porodice crnaca (koliko je porodica crnaca mogla biti okarakterisana kao fina u to vreme), ona nema problema.
Photograph by Timothy Greenfield-Sanders via Flickr
Ovo su razlozi zbog kojih će Pekola stvoriti poseban kompleks niže vrednosti, i ostvariće posebnu želju da ima plave oči. Plave oči je ono što Pekola smatra lepim, jer to društvo smatra lepim i američkim. Uzimajuću kao primer lutke koje su se u tom trenutku proizvodile u Americi, i koje imaju uglavnom plave oči, Toni Morison će oslikati sliku jedne klasične američke porodice belaca, u kojoj su svi plavi i imaju plave oči, lepe poslove, lepe kuće, i žive život na kakvom bi mnogi pozavideli. Sam roman počinje delom iz knjiga o Dik i Džejn, što su bile udžbenici koji su se koristili u školama sve do osamdesetih godina kada su ih skinuli s programa jer su reklamirali pogrešne američke vrednosti. I Dik i Džejn su deca klasičnog “američkog” izgleda – plavi, beli, lepi, lepo obučeni. Knjige o Dik i Džejn se i dan danas smatraju pogrešnim načinom vaspitavanja dece u to vreme u Americi, i stoje kao, možda ne glavni, ali definitivno jedan od sporednih razloga za segregaciju crnaca i drugih kultura među decom u tom periodu.
Pekolino detinjstvo, rasa pa i izgled će biti tri stvari koje će joj odlučiti sudbinu. Iako mala, čitalac može da saoseća sa njom, i da zajedno sa Pekolom ali i Klaudijom i Frejom navija da dobro pobedi zlo. Ipak, roman Najplavlje oko, iako fikcija, nije naučna fantastika, tako da možete očekivati baš ono što se malim crncima (na sve to ružnim) dešavalo u manjim sredinama. Roman počinje Klaudijinim obraćanjem čitaocu objašnjavajući da je Pekola zatrudnela sa svojim ocem, ne objašnjavajući kako se to desilo i šta se tačno desilo sa bebom. Posle toga nas Toni vodi u prošlost, kada Pekola tek dolazi u porodicu Mektir. Osim Pekole i njene porodice (posebno oca i majke) koji predstavljaju nižu klasu afroamerikanaca, i Mektir porodice koja stoji kao porodica belaca iz srednje klase, roman obiluje dobrim likovima iz različitih sfera, kao što su na primer prostitutke ili perverznjak Henri koji će zakupiti sobu kod Mektirovih. Svaki od ovih likova u romanu je poseban, i apsolutno svaki je savršeno razrađen. Ne postoji lik koji je loše predstavljen u ovom romanu, jer je Morison svakom dala baš ono što bi trebalo da ima kako bi ovaj roman bio to što jeste. U jednom trenutku ćemo se malo detaljnije upoznati sa prošlošću Pekoline majke Poline i njenog oca Čolija, i shvatićemo šta je to iz njihovih prošlosti što je uticalo na neke njihove postupke iz sadašnjosti.
Kao što i sama Toni Morison kaže u predgovoru, glavna tema ovog romana nije samo rasizam, već i lepota. Lepota kao takva i šta je to što karakteriše lepotu. Ko je osoba koja će reći da je nešto lepo ili ružno, i da li je lepota u oku posmatrača, ili u oku jedne zajednice koja zajedničkim snagama odlučuje šta je lepo a šta ne? Kada na sve to dodamo temu rasizma u Americi, pedofilije, seksualnog uznemiravanja i vršnjačkog nasilja, dobijamo roman koji je zaista izuzetno bitan ne samo sa književne, već i sa sociološke strane.
Toni Morison je uspela da napiše jedan savršeni roman, koji je na momente preduhovit, na momente sladak, na momente gorak a na momente srceparajuć. Da, ovaj roman preporučujem svima. Na kraju krajeva nije ni bitno da li imate stomak za eksplicitne scene ili ne – njih nema toliko, niti su toliko eksplicitne – a verujem da će ostatak romana da Vam otvori oči i da ćete razmišljati o njemu dugo nakon pročitane poslednje strane.
Naslov originala: Toni Morrison – The Bluest Eye
Izdavač: Darma Books
Broj strana: 182
Prikaz je originalno objavljen na blogu Bukmarkić.
