Mali grad u Šumadiji. Kraj osamdesetih. Petak. Pijačni dan. Nakon što sam ubedio dedu da mi dá pare za kasetu, ostavljam ga da se raspituje iz kog sela je prodavačica sa maramom na glavi donela sir, odlazeći u robnu kuću preko puta. Raspust je pri kraju, što znači da sam kupio kasete svih autora čija imena su mi bila iole poznata. Tada sam se ložio uglavnom na muziku šezdesetih. Omot koji mi je zapao za oko bio je crno beli. Gde su šezdesete tu je crno-belo. Čovek se zvao JJ Cale. Nikad čuo. Greatest hits. Kupljeno.
Iako mi ta kaseta nije promenila život, na njoj je bila jedna pesma koja mi se svidela mnogo više nego sve druge. Bila je u isto vreme i srećna i tužna, i prolećna i jesenja. Slušao sam je danima i noćima. Magnolia. Tako se zove. Imao sam 11 godina i mislio sam da je to jedna od nekoliko najlepših pesama koje sam čuo u životu.
Danas imam 41, i o toj pesmi imam bukvalno isto mišljenje. Čak mi je možda sad još malo i draža jer je uspela da odoli godinama i milionima pesama koje su se u međuvremenu sručile u moje slušalice. Još uvek imam petiode kad je slušam danima i noćima. U Americi ne zvuči ništa manje autohtono nego u Šumadiji. Dapače. Eto, zato Magnolia.
Najlepše nove albume koje sam čuo u proteklih sedam dana snimili su Boni Prins Bili, Artur Rasel i Džoan Šeli, a ove godine je debi remek-delo Nika Drejka napunilo pola veka. A tu je još brdo jesenje muzike za slušanje u udobnim mestima sa udobnim ljudima. Tri sata.
Od 52 nedelje u godini, magnolija se sprema 50 nedelja za dvonedeljno šepurenje. Taj prizor se dugo ne zaboravlja iako je kratak. Sličan slučaj je sa pesmom koju je snimio JJ Cale. Traje samo dvestotinak sekundi, a prestaće da pleni lepotom tek onda kad svet prestane da postoji. A dok se to ne desi, probaće da nam ulepša još jednu nedelju. Ili dve.