Uncle Tupelo: Razlaz koji je imao smisla
Kako nastaju muzičke grupe? U navećem broju slučajeva, iz prijateljstva. Obično ljudi koji na sličan način doživljavaju muziku povedu razgovor čiji tok i trajanje zavise od njihovog međusobnog razumevanja. Ako pri tom znaju da sviraju neki instrument, velike su šanse da osnuju bend.
Kako traju muzičke grupe? Tako što se prijateljstva između ljudi produbljuju. Iako to nije pravilo, najveći broj uspešnih grupa karakteriše harmoničan odnos između članova. Istina, ako je grupa mnogo uspešna, zarađuje milione dolara i od njenog postojanja zavise prihodi stotine ljudi, međusobne nesuglasice nekad ostaju po strani. Međutim, ako sastavite listu vaših omiljenih albuma, siguran sam da su oni na kojima je odnos između članova bio harmoničan - u većini.
Kako se raspadaju muzičke grupe? Najčešće tako što se prijateljstvo između muzičara iz nekog razloga pokvari. Naravno, postoje i razlozi koji spadaju u višu silu (bolest, smrt), postoje prijateljski razlazi kada muzičari hoće da se oprobaju u nekom drugom žanru, ali nema sumnje da je povod naveden u prethodnoj rečenici najčešći.
Toliko je divnih bendova koji su prestali da postoje nakon prekida prijateljstva. Kada se to desi, ljudi koji vole grupu najčešće su tužni. To je nekako i prirodno, jer šta raspad nekog uspešnog benda može dobro doneti?
Nestanak prijateljstva
Džef Tvidi je počeo da svira u “The Plebs” kao klinac koji zna samo par akorda, a deset godina kasnije njegov doprinos bendu bio je jednak Ferarovom. Taj podatak nije baš pozitivno uticao na Ferarov ego. Vremenom su se sve više sukobljavali i atmosfera u bendu nije bila ružičasta.
Paradoksalno, kada su se Tvidi i Ferar najmanje slagali, “Uncle Tupelo” je beležio najveće uspehe. U nadi da će otkriti neku novu “Nirvanu”, velike diskografske kuće su u prvoj polovini devedesetih potpisivale ugovore sa svakim drugim bendom koji je imao dugokosog gitaristu. Kako su “Uncle Tupelo” imali mnogo više kvaliteta od tog stereotipa, a za njihove koncerte se tražila karta više, ponuđen im je ugovor da peti album objave za veliki “Warner”. Nažalost, taj peti album nikada nije snimljen.
Svađe, a jednom prilikom i blaže tuče između Džefa i Džeja, rezultirale su raspadom benda u proleće 1994. Pre nego što su se razišli, odsvirali su nekoliko već ugovorenih koncerata a imali su prvi i poslednji nastup na nacionalnoj televiziji u emisiji Konana O’Brajana. Poslednji koncert odsvirali su u Sent Luisu 1. maja 1994.
Tvidijevo sazrevanje
Kada biste zamislili “Uncle Tupelo” bez Tvidija, oni bi zvučali kao “Son Volt” koji je Ferar osnovao 1994. On nije sklon promenama, ne voli popularnost tako da nije čudno što je “Son Volt” ostao veran zvuku kog je gajio “Uncle Tupelo”. Tako je bilo 1994, a tako je i danas.
Sa druge strane, Tvidi je osnovao “Wilco” sa kojima je počeo da piše novu istoriju američke rok muzike. Iako su i oni počeli kao amerikana bend, svakim sledećim albumom Tvidi je rastao u sve ozbiljnijeg muzičara koji je iznad bilo kog žanra.
Tokom poslednje dve i po decenije, “Wilco” su objavili jedanaest albuma, na kojima su izmešali pop, rok, folk, elektroniku i eksperimentalnu muziku. Nakon sjajnog drugog albuma “Being There” na kom su preovladavale amerikana pesme, snimili su “Summerteeth” koji je pre svega bio pop album. Kada su 2002. snimili komercijalno najuspešniji “Yankee Hotel Foxtrot” (kog, paradoksalno, “Warner” nije hteo da objavi pod izgovorom da je nekomercijalan), usledio je “A Ghost is Born” ubedljivo najeksperimentalniji album u njihovoj karijeri. Ta ploča je snimljena samo 9 godina nakon debija “A.M.” a muzički je hiljadama kilometara daleko od nje. Bez namere da poredim “Wilco” sa najvećim bendom svih vremena, kada čujem tako veliku promenu u tako kratkom vremenu, pre svih mi padaju mi na pamet “Bitlsi”.
To nam sve govori da Tvidi nikada nije zazirao od oprobavanja u nečem novom. Mogu samo misliti koliko je Ferar prevrtao očima kada je čuo projekat “Loose Fur” u kome je Tvidi sa Džimom O’Rurkom i Glenom Kočeom svirao muziku koja nema ni “a” od amerikane. No, da nije zaboravio svoje korene, Tvidi je pokazao kada je sa Bilijem Bregom snimio dva albuma sa neobjavljenim pesmama Vudija Gatrija, oca amerikana zvuka.
Umesto jednog, dva dobra benda
U međuvremenu “Wilco” je postao jedan od najvećih rok bendova na svetu. Imao sam priliku da odlgedam njihova dva koncerta i odgovorno tvrdim da ne postoji mnogo grupa koje uživo zvuče bolje od njih. Njihova zarada posle svake turneje broji se u desetinama miliona dolara, a kombinacija njihove usviranosti, načina na koji izvode pesme, osećaja za unapred smišljeno, odnosno improvizovano, daju smisao svakom zarađenom dolaru.
“Son Volt” nemaju ni deseti deo “Wilco” publike, a ni novac koji zarađuju ne može da se meri. No, nisam siguran koliko je Feraru uopšte stalo do novca i do centra pažnje u kom uživa Tvidi. On je celog života hteo samo da svira folk muziku - kome se to svidi super, a ko to ne voli, bez njega se može. On ima odanu publiku i činjenica je da “Son Volt” danas zvuče nešto sigurnije nego na početku karijere, uprkos minimalnim promenama u zvuku.
Priča o Džeju i Džefu je odličan primer da raspadom jednog sjajnog benda na stvaralačkom vrhuncu, korist mogu izvući ljubitelji muzike. Oni konzervativniji, dobili su “Son Volt”, grupu koja je čuvar amerikana vatre. Oni koji u rok bendu traže muzičara koji hrabro šeta novim teritorijama i ispituje sopstvene granice, sasvim sigurno uživaju u albumima koje snima “Wilco”. Nostalgičari uvek mogu pustiti neku “Uncle Tupelo” ploču.
Ko zna šta bi bilo da se “Uncle Tupelo” nikada nije raspao. Možda dar Džefa Tvidija da pomera granice nikad ne bi došao do izražaja i možda bi on i danas svirao jednu istu pesmu. Možda bi “Uncle Tupelo” zvučao kao “Wilco”. Uostalom, glupo je baviti se tim pitanjima sada. Jedino je važno to što su ova dva darovita muzičara izabrali svoje puteve na kojima hodaju sigurno i uspravne glave. To saznanje je dovoljno da učini srećnim svakog ko iskreno uživa u muzici, bez obzira na žanrove.
