KLASIK DANA: Blow-Up [1966]
Kada je 1966. godine izašao prvi film slavnog italijanskog reditelja Mikelanđela Antononija (Michelangelo Antonioni) van njegovog matičnog govornog područja, odnosno njegov debi na engleskom govornom području, niko nije ni slutio da bi taj isti film mogao lako biti zapamćen kao jedan od najboljih svih vremena, a definitivno jedan od najznačajnijih filmova iz šezdesetih godina.
Iako slavljen kako od kritike, tako i od šire javnosti, Blow-Up je danas malo poznat mlađem auditorijumu. Njegov jezik, izrazi, ponašanje glavnih junaka, jednostavno tako su daleko od generacija rođenih pod uticajem modernih tekovina tehnološke revolucije.
Šezdesete i cool šmek 'swinging Londona' nikada nisu bolje, efikasnije, koloritinije prikazani nego li u Antonionijevom klasiku, što danas i nije tako teško zaključiti, jer je slavni Italijan, ne samo voleo svoje karaktere na filmu, već je voleo i svaki svoj kadar.
Priča o ciničnom, gordom, bogatom i razmaženom modenom fotografu, koji dane provodi ubijajući dosadu na krajnje hedonistički način, čiji mondenski život biva preokrenut trileroznim zapletom oko potencijalnog fotografskog zapisa čina ubistva, zapravo je samo fina podloga za autorovo poigravanje sa estetskim i stilskim motivima, ali i zalaženje u dublje filozofske teme.
Antonioni ni jednog trenutka ne zaboravlja da pruži zabavu i sebi i gledaocima. Akcijama nakon kojih izostaju prirodne reakcije ili razrešenja, autor šalje poruku da ovde mnogo toga ostaje na nivou intuicije i percepcije posmatrača, pružajući tako gotovo savršen materijal za kontemplativnu obradu i različita tumačenja.
Kada gordost u junaku polako počinje da guši moralne tekovine, on će u mahnitom očajanju savet potražiti od mentora (prijatelja), zaglavljenog na buržujskoj hipi-žurci u opijatno nafilovanom aristokratskom društvu, gde će doći do poražavajućeg saznanja o sopstvenoj nebitnosti i beznačaju. Sve ono što je video, čuo, uradio, ostaje u senci magnovenja, zauvek pokopano u vremenu koje ne možda uopšte i nije desilo.
I tu Antonioni ne zaboravlja da zabavi gledaoce. Junakinja (model) na prvog foto-sešna, vazda u žurbi zbog leta za Francusku, na pitanje Hemingsa (Tomasa fotografa): "Mislio sam da si u Parizu?, odgovara sa: "I jesam u Parizu."
Ovo nije samo šaljiva doskočica, ovo je i savršena društvena metafora o psihodeličnim šezdesetim godinama, i način na koji ih je genije kao što je Antonioni video.
I onda dolazi epohalna finalna scena, gde se u parku i na teniskom terenu, pojavljuju veseli pantomimičari sa početka filma, jureći u svom prenatrpanom omalenom džipu.
Nakon fiktivne partije tenise, loptica preskače žicu i pada na travnjak u blizini fotografa. On čeka. Pantomimičarka prilazi i pokazuje na 'lopticu iza njegovih leđa'. Sve što su, listom, Bunjuel, Felini, Bergman, Breson ili Mizoguči u svojim najboljim delima prikazivali, majstor Antonioni, savršenom psihoanalizom sažeo je u jedan, jedini, jedinstveni kadar: postoji nešto što ide iznad naših poimanja realnosti, nešto natčulno, nešto što ni na intuitivnom nivou nismo sposobni da razumemo, osetimo ili shvatimo, nešto skriveno iza nas ili duboko u nama, nešto što će možda biti i tu ispred nas, ali što ljudska psiha neće moći da razume.
Vraćajući 'lopticu' na teren, kamera ostaje na Hemingsu, koji ostaje da sluša i gleda ka travnjaku. Zvuk se vraća, on se osmehuje, savršena slika je zaokružena, on nastavlja da se kreće i odlazi iz kadra, u kojem ostaje zelenilo prirode čekajući nove izazove, intrige i misterije života.
