The Hunches - Same New Thing [2019]
Pocetkom milenijuma, jedna cetvorka iz predgrada Portlanda želela je da krene tragovima svojih idola: The Velvet Undergrounda, Kinksa, Cheater Slicksa i Big Stara. Naoružani pre svega stavom, drugari još od baseball male lige, gitarista Chris Gunn i pevač Hart Gledhill, udružili su snage sa basistkinjom Sarom Epstein i bizarnim Mike “Beefcarver” Floydom na bubnjevima, da bi stigli do zvuka koji je jedan novinar opisao kao "The New York Dolls srecu Public Enemy". Mike je uskoro krenuo u "potragu za sobom", da bi ga zamenio Ben Spencer, što je ucinilo da se kockice sklope i da The Hunches krenu u pohod na svet rokenrola. Sa imenom inspirisanim pesmom benda Mad Mike & The Maniacs taj pohod je od starta bio osuđen na uspeh.
Obzirom da je Chris počeo na akustičnoj gitari, kao i da mu je prve časove davala hippy domaćica po imenu Emily, fascinantno je poslušati distorziranu oluju sa albuma Yes. No. Shut it. koju su ovekovečili 2002. godine na traci u kalifornijskom The Distillery studiju. Nesputana mešavina vintage R&Bja i garažne nepretencioznosti, podmazana pozamašnim kolicinama alkohola i psihoaktivnih substanci, bila je antiteza upeglanog garage-rock revivala početkom dvehiljaditih. Same New Thing sadrži demo verzije najvećeg broja pesama koje su bile na prvencu. ali i par neobjavljnih stvari, koje pokazuju da su The Hunches u startu imali dobrog materijala na pretek. Produkcija je ovde pitomija, što je najuočljivije na pesmama "Explosion" i "Confusion", dok ovakvo nijansiranje zvuka čini da "Lisa Told Me" i "Goodbye Christine" zvuče skoro kao The Oblivians u najboljim danima.
Eksplozivni na sceni i van nje, Hart i ekipa su sagoreli do 2009.godine. Osim anegdota, ovi demoi su esencijalno podsećanje na pravi sirovi zvuk sa početka veka.
U materijalu koji prati album piše: "Smatrajte ove snimke za nultu tacku, jer su postavili temelje za prekratko, ali fascinantno postojanje benda koji se zvao The Hunches." Neka uši krvare!
