Rolan Topor: STANAR

S naročitim zadovoljstvom i ponosom najavljujem 13. knjigu edicije „Poetika strave“, roman francuskog pisca Rolana Topora – STANAR. Tačniji prevod originalnog naslova, Le Locataire Chimérique, bio bi Fantomski stanar, ali „fantom“ je nestao iz svih prevoda ove knjige na druge jezike, a naročito iz prevoda na engleski: u SAD je izašao samo kao STANAR (The Tenant), a pod tim naslovom ga je veliki reditelj Roman Polanski ekranizovao 1976. i kao takav je ušao u svest svih svetskih ljubitelja mračno-paranoične i košmarne groze.

Ovom knjigom pokušaćemo da ovu ediciju obogatimo na najmanje tri načina.

1) Najavljivao sam već neko vreme da ću kao urednik težiti da čitaocima ove Orfelinove edicije predstavim što širi spektar kvalitetnog horora, što podrazumeva i horor prozu izvan engleskog govornog područja; zato sam odabrao ovaj izuzetan roman francuskog autora, koji se dešava u Parizu, kao prvi u nizu koji će, ako naša edicija poživi (a i mi sa njom), u narednim godinama sadržati i neke vredne predstavnike književne strave iz Nemačke, Poljske, Rusije, Francuske, Belgije, itd.

2) U ovoj ediciji do sada su zbirke i antologije kratkih priča i novela bile upadljivo brojnije – isključivo zato što je kraća forma daleko pogodnija za kvalitetnu stravu. Ipak, postoje primeri dobrih i odličnih horor romana, a STANAR je definitivno jedan takav, pa smo ga i zato uvrstili u ediciju, za čitaoce gladne nešto duže forme.

3) Najzad, ovaj konkretni roman obogaćuje našu ediciju svojim vrlo osobenim pristupom, visokim književnim kvalitetima baziranim na tradiciji nadrealizma, ali osavremenjenog egzistencijalizmom i apsurdističkim crnim humorom. Moglo bi se reći da je ovo roman koji prevazilazi žanrovske podele i granice, i mogao bi se i morao svideti čak i onima koji nisu naročiti poklonici horora, iako, naglašavam, on pre svega jeste namenjen njima.

Zaplet? OK, ako do sada niste još pogledali filmsku verziju Romana Polanskog, strpite se još malo, pa prvo pročitajte knjigu pre nego što overite film. Film je dobar, i prilično veran knjizi, ALI – 1) naravno da mnogo toga lepog iz knjige nije moglo da se prenese u film, delom zbog razlike u medijima, a delom zbog osobene pripovedačke vizure koja čitaoca stavlja praktično u cipele glavnog junaka, uključujući njegovu pomerenu percepciju, što film nije mogao do kraja da prenese gledaocu; i 2) film, uglavnom odličan, u drugoj polovini čini jedno krupno odstupanje od romana koje drastično menja učinak tog raspleta i srozava ga. U mom pogovoru bavim se sličnostima i razlikama između knjige i filma, pa tamo čitajte detalje o toj mojoj zamerci filmu, ne bih ovde da spojlujem, ali reći ću samo da je roman znatno bolji – i jeziviji.

Zaplet, dakle. Ukratko, glavni junak je povučeni samac, Trelkovski, koji se doseli u stan u centru Pariza u jednoj mračnoj zgradi nastanjenoj čudnim, mračnim i podozrivim ljudima koji kao da kriju nekakvu tajnu.

Ona dobrim delom ima veze sa prethodnom stanarkom stana koji je Trelkovski iznajmio, a koja se, navodno, ubila skočivši kroz prozor baš tog stana. Trelkovski postaje opsednut njom, ali ne na klasičan način iz horor romana; njen „duh“ i senke i mrakovi ostalih stanara spuštaju se na njega i prete da mu pomute um…

STANAR je remek-delo modernog klaustrofobičnog i košmarnog romana o gubitku identiteta u urbanom okruženju, o otuđenju, o autsajderstvu, o pritisku mase na pojedinca, o ukalupljavanju i konformizmu; to je psihološki horor sa blagim, dvosmislenim nagoveštajima natprirodnog; kratak ali značenjima i detaljima nabijen roman koji odjekuje, opseda, ne daje mira, koji se pamti i iznova iščitava.

Pored teksta romana, ova knjiga sadrži i tri vredna tekstualna dodatka: 1) ekskluzivno smo dobili pravo od Tomasa Ligotija da prenesemo njegov esej o Toporovom STANARU, pa i taj napis od nekih desetak strana, pod naslovom „Insajderi i autsajderi“ možete čitati u ovoj knjizi; 2) tu je, zatim, opširan pogovor pod naslovom „Pakao, to su drugi“ koji, kao i sve pogovore u ovoj ediciji potpisuje njen ko-urednik, dr Dejan Ognjanović; 3) najzad, tu je i veoma iscrpna biografija Rolana Topora, daleko detaljnija od bilo čega što možete naći bilo gde na internetu ili u stručnoj literaturi, a koju je takođe sačinio pomenuti dr Ognjanović.

Ovo poslednje se podrazumeva u ovoj ediciji, ali želim da naglasim u ovom konkretnom slučaju, jer Topor je unikatno slikovita osoba, bogatog i netipičnog života i karijere. Bio je blizak saradnik Alehandra Hodorovskog i niza drugih velikih umetnika druge polovine XX veka.

Osim kao prozni pisac iskazao se i kao vrstan ilustrator (nekim od njegovih dela ukrašen je ovaj blog post!), dramski pisac, filmski scenarista, dizajner animacije (Fantastic planet!), pa čak i glumac koji je igrao u filmovima velikih reditelja, od Dušana Makavejeva (Sweet Movie) do Vernera Hercoga, u čijem je Nosferatuu imao zapaženu, nezaboravnu epizodu Renfilda, vampirovog pomoćnika.

Ali i to je samo vrh ledenog brega: sočne detalje čitajte u ovoj novoj Orfelinovoj lepotici!

Autorka više nego nadahnute korice je Aleksandra Dević, a ona je i u unutrašnjosti knjige adaptirala nekoliko Toporovih ilustracija.

Prevela s francuskog Olja Petronić.
 

Rolan Topor: Pakao, to su drugi
 

„Mnogo više od priče o opsednutosti, ovaj roman istražuje uznemirujuće dubine krivice, paranoje i seksualne opsednutosti sa bespoštednom, skoro kliničkom distancom.“

- Pingvinova enciklopedija horora i natprirodnog

Strava i užas ne predstavljaju ekskluzivnu zabran na koju tapiju polažu samo žanrovski pisci (kao što je npr. bio Lavkraft), kao ni oni koji sebe takvima nisu smatrali ali su upravo po jezovitim delima ostali upamćeni (kao npr. E. A. Po, ili Artur Maken). Stravične priče i romani mogu, ponekad, biti naprosto izraz svetonazora koji nije naročito žanrovski profilisan, mada taj nazor može, barem u određenim delima, biti žanrovskom tradicijom osvešćen i u aktivan dijalog sa njom upušten (kao, recimo, u Ukletoj kući na brdu Širli Džekson). Postoje, međutim, i izvesna, malobrojna dela koja pripadaju paralelnoj, srodnoj tradiciji što se sa pomenutim, stravoužasnim zabranom graniči, pa donekle i preklapa, toliko da je književno-žanrovsku pripadnost takvih dela teško uopšte odrediti. Drugim rečima, postoji geto, ili kult, sačinjen od knjiga koje izluđuju ljubitelje fioka i klasifikacija, zidova i podela, jer se ne daju komotno i bez ostatka smestiti na bilo koju policu, a nalepljene etikete spontano spadaju sa njih. Kratki roman Stanar Rolana Topora jedno je takvo delo.

Toporov imaginarijum ukorenjen je, baš kao i kod njegovih kolega iz „Paničnog pokreta“, Hodorovskog i Arabala, pre svega u nadrealizmu i njegovoj sumnji u izvesnost, i stabilnost tzv. „stvarnog“, budnog sveta; zatim, u veri u subjektivnu vizuru kao značajniju od tzv. „objektivne“ (ili barem kao jedinu o kojoj se može iole pouzdano govoriti); u odmaku od realizma i preferenciji prema oniričnom, paradoksalnom, apsurdnom, pa i šokantnom (ili barem neočekivanom); u ateizmu i agnosticizmu prikladnim svetu posle Aušvica; u egzistencijalističkoj svesti o čovekovom beznadežnom položaju u svetu i svemiru, sa naročitim naglaskom na temi nestabilnog (izgubljenog? nepostojećeg?) identiteta; u preziru prema tzv. „ozbiljnosti“ i u doživotnoj „infantilnosti“, odnosno mladalački nesmirenom, ikonoklastičnom duhu Alfreda Žarija (Alfred Jarry); u mračno-ambivalentnom odnosu prema telu, seksualnosti i smrti srodnom nekim od dadaista ali i Artoovom „pozorištu surovosti“... Najzad, kako je to Ligoti plastično a opet poetično pokazao u svom napisu o Stanaru, Toporov svet ukorenjen je u osećaju otuđenosti, iliti autsajderstva, bivstvovanja na margini koje je samo inicijalno bilo biološki i biografski zasnovano, ali je ostalo i razvilo se kao intelektualna i kreativna konstanta same srži Toporovog bića.

I mada je Topor rano prepoznao autsajdera u sebi, budući Jevrejin u Francuskoj pod nacističkom okupacijom, on je taj identitet brzo prigrlio kao svoj, čak i onda kada to više nije morao – u mladićkim danima, kada su nacisti u uniformama i šlemovima odavno bili oterani iz zemlje, ali su za njima ostali mnogobrojniji i u izvesnom smislu zloćudniji surogati: oni njihovi dobrovoljni domaći pomagači, uzorni građani što poštuju svaku vlast, poslušnički susedi koji su njegovog oca prijavili i oterali u konc-logor. Ipak, u romanu Stanar on daje upečatljiv objektivni korelat autsajderske egzistencije obojen toliko mračnim tonovima, i prožet gotskim temama i motivima, da se, bez obzira na namere pisca, to delo može smatrati horor romanom.

U svojim poznijim delima, i uopšte u životu, Topor kao da se pomirio sa pozicijom autsajdera i nju je čak prihvatio i razvijao, ni ne pokušavajući da koketira sa konformizmom bilo koje, pa ni „kreativne“ vrste, ali su ispoljavanje tog svetonazora u crtežima, romanima i pričama bila nešto vedrija, humorističkija, razigranija. U svom prvom romanu, objavljenom kada je imao samo dvadeset i pet godina, on pruža „sumornu studija iz otuđenja, sa odjecima Poa i Kafke...“ u kojoj se autsajderstvo prikazuje u najpaklenijim i najkošmarnijim tonovima. Otud horor. Ili „horor“, od vrste pomalo osobene, a opet ne tako daleke od gotske tradicije koliko se nekome izdaleka može činiti.

Autsajderski pristup pisanju, bez pozivanja na neku prepoznatljivu tradiciju ili žanr, Topor je platio time što je njegov roman Stanar ostao u zabranu kulta, u procepu u kojem završavaju nesvrstani, nekonvencionalni i neklasifikovani, pa je stoga odsutan iz većine studija i zbornika o književnosti strave – ali i stručnih napisa i leksikona posvećenih nadrealizmu. Tako se, recimo, Toporovo ime ne nalazi čak ni u indeksu nekih od inače temeljnih savremenih knjiga o neo-gotiku i hororu: ne pominje ga ni King u Mrtvačkom plesu (Danse Macabre, 1981), ni S. T. Džoši u svojim opsežnim pregledima jezovite proze kao što je Neiskazivi užas (Unutterable Horror, 2012), ali ne pominju ga, čak ni uzgred, ni najuticajniji akademski zbornici kao što je Kembridžov priručnik za moderni gotik (The Cambridge Companion to the Modern Gothic, 2015), niti autori najznačajnijih savremenih studija o hororu kao što su Dejvid Panter i Noel Kerol (David Punter, Noël Carroll). Podjednako je teško opravdati njegovo odsustvo u leksikonu kakav je Istorijski rečnik nadrealizma (Historical Dictionary of Surrealism, Keith Aspley, 2010) i u studijama kao što su Od nadrealizma do postmodernizma (From Surrealism to Postmodernism, B. Baugh, F. Hegel, 2003) i naročito neoprostivo, u inače odličnoj Nadrealizam i gotik (Surrealism and the Gothic, Neil Matheson, 2017).

Svima njima, i mnogima drugima, Topor je prošao „ispod radara“, iako bi, da su samo znali za njega, savršeno ilustrovao njihove teze, uključujući i onu o nezaobilaznom značaju motiva paranoje u gotiku.

(...)