The Stone Roses: Tri decenije kamenih ruža
Kraj osme decenije prošlog veka bilo je uzbudljivo vreme promena koje su prožimale sve pore zapadnog sveta. Berlinski zid je pao, Velika Britanija, iako još pod čvrstom rukom Margaret Thacher polako se budila iz socijalne krize, koja ih je žestoko potresala u toj deceniji. Eho pank muzike je već polako bledeo i bendovi čijom muzikom su dominirali sintisajzeri vladali su mejnstrim muzičkom scenom u Velikoj Britaniji. Postoji mnogo činioca, socioloških, ekonomskih, kulutoroloških, koji utiču na stvaranje jednog novog muzikčog i subkulturnog pokreta, ali uglavnom sve kreće jednim albumom.
Svaki album donosi neku ličnu priču osobi na koju je uticao. A kada je u pitanju ovako veliki album onda ta priča ostane u sećanju veoma veoma dugo, verovatno do samog kraja. Vraćajući se sa nekog porodičnog izleta, maglovito mi se čini da je bila Prolom banja, svratili smo u neku usamljenu državnu prodavnicu, koja je na moje veliko iznenađenje prodavala i kasete i ploče. Izbor nije bio veliki nekoliko PGP i nekoliko Jugoton izdanja, među kojima su mi za oko zapale tri, koje sam nekako namolio roditelje da mi kupe, ponajviše igrajući na kartu “kad ste me već na silu dovukli ovde, možete bar i da mi platite nekako”. Prvi je bio škotski bend Texas i album “Southside”. Texas je imao par velikih hitova, koji su se besomučno vrteli na MTV-ju, a ujedno sam smatrao da je Sharleen Spiteri najlepša devojka na svetu.
Drugi album je bio “Disintegration”, benda The Cure, koji danas puni tri decenije. Od novih drugova u prvoj godini srednje škole već sam čuo da je ovo odličan album.
Treći u ovom izboru bio je debi album benda The Stone Roses, o kojima nisam znao baš ništa. Ono što me je privuklo bilo je ime i zanimljiv omot albuma. Texas mi je ubrzo nakon njihovog debi albuma postao potpuno nezanimljiv bend. The Cure su i dalje jedan od mojih omiljenih, a kada sada slušam ponovo The Stone Roses čini mi se kao da sam ga juče prvi put preslušao, a činjenica da je od tada prošlo gotovo tri decenije stvara knedlu u grlu.
Sve je počelo 1980. godne kada su Ian Brown i John Squire su formirali svoj prvi zajednički bend Patrol, inspirisan muzikom legendarnih The Clash. Brown je svirao bas, Squire gitaru, a u bendu su još bili Andy Cousins na gitari i Simon Wolvencroft na bubnjevima. Bend nije dugo potrajao i prestali su da postoje nakon samo nekoliko nastupa. Brown je odustao od muzike, vodio je klub Northern Soul u Salfordu, predgrađu Mančestera, dok su ostali pomenti članovi nastupali sa raznim bendovima.
1983. godine Andy Cousins poziva Browna u novi bend. Obojica su želela Squirea na gitari i Pete Garner je bio na basu. Ubrzo se pridružio i Simon Wolvencroft, koji je u prethodnih par godina bio član benda Freak Party, u kome su svirali Johnny Marr i Andy Rourke. Wolvencroft je odbio da se pridruži novom bendu, koji su Marr i Rourke osnovali, jer navodno “nije mu se sviđao glas novog pevača”. Novi pevač bio je Steven Patrick Morrissey, a bend The Smiths. Životne odluke zbog kojih je Wolvencroft možda kasnije i zažalio nastavile su se kada je nakon kratkog perioda napustio i bend The Waterfront, nazivu koji je dobio po kultnom filmu “On the Waterfront” sa Marlonom Brandom, da bi postao bubnjar benda The Colourfield, koji nije dugo poživeo. Ipak Wolvencroft se nakon ovog benda pridružio bendu The Fall i sa njima ostao duže od decenije. Njega u bendu, za kratko vreme menja Chris Goodwin, da bi se nakon njega, od maja 1984. godine na mestu bubnjara ustalio Alan “Reni” Wren.
Prvi nastup bend je imao u drugoj polovini 1984. godine. Do tada su već promenili ime u The Stone Roses. Sledećih par godina bend često nastupa, ide na turneje po inostranstvu, ponajviše po Skandinaviji, ali i pored velikog truda i energije koju su ulagali, nikako nisu bili zadovoljni lokalnom podrškom i popularnošću. U tome periodu okreću se i nekim malo neortodoksnim metodama samo promovisanja i širom grada ispisuju grafite, što im donosi negativnu popularnost, ali kao što mnogi tvrde svaka popularnost je dobra popularnost.
Tokom 1986. godine Brown i Squire kraću sa radom na novim pesmama, a takođe i dosta eksperimentišu u potrazi za novim zvukom, posebno pod uticajem sve poznatijih bendova The Jesus and Mary Chains i Primal Scream. U tom periodu je nastala i pesma “Sally Cinnamon”. Ova pesma je bila i njihov prvi singl, i na samom početku prodala se u tiražu od 1000 kopija. Već na ovoj pesmi njihov novi muzički stil bio je više nego očigledan. Ovo je odbilo neke njihove stare i dugogodišnje fanove, ali im je donelo i mnogo novih fanova željnih nekog novog zvuka.
